Partenon/Ars Libri, Београд, 2011.

Ово дело представља антрополошку, психолошку и теолошку анализу феномена вере, хришћанске етике и традиционалних вредности у контексту модерног српског друштва.

Структура и главне теме књиге

Књига је подељена на три тематске целине које постепено сужавају фокус са општељудских потреба на специфичности српског православног идентитета:

Први део - Психолошка потреба за вером: Аутор анализира урођену људску потребу за веровањем и поверењем као основу за ментално здравље и емоционално одрастање. Разматра концепте љубави и праштања, правећи јасну разлику између пуког заборава увреде и дубоког хришћанског опраштања.

Други део - „У знаку новог савеза”: Јовановић расветљава кључне разлике између хришћанства и претходних паганских религијских традиција. Фокус је на преласку са магијског и паганског поимања света на моралне принципе Новог завета.

Трећи део - Христијанизација Срба и светосавље: Овај део доноси резултате проучавања српског православља. Аутор анализира темеље српског духовног идентитета кроз три кључна стуба: светосавље, крсну славу и Видовдан.

Посебан слој књиге посвећен је положају верујућег интелектуалца и односу између цркве и државе у савременом добу. Јовановић уочава неколико акутних проблема модерног човека:

Савремени човек је изгубљен у мору информација и отуђен од изворних хришћанских принципа.

Уместо истинске духовности, људи се религији све чешће враћају кроз парарелигијске садржаје, супкултуру, масмедије, политику и спорт. Колективни и индивидуални идентитети постају замагљени због комерцијализације и површног приступа традицији..

Јовановић успоставља јасну и дубоку језичко-антрополошку разлику између појмова праштање и опраштање. Иако делују као синоними, аутор их посматра као два различита нивоа моралног, психолошког и духовног развоја личности.

Праштање (Индивидуални и психолошки ниво)

Дефиниција: Праштање је примарно унутрашњи, субјективни процес појединца који је претрпео неку неправду или увреду.

Карактер акта: То је свесна одлука да се прекине са негативним емоцијама, пре свега са жељом за осветом и горчином. Човек који прашта то чини у великој мери због сопственог душевног мира, како га терет беса не би даље уништавао.

Ограничење: Праштање је једностран чин. Оно се дешава унутар личности која је повређена, чак и без утицаја, кајања или присутности онога ко је увреду нанео.

Опраштање (Релациони и духовни ниво)

Дефиниција: Опраштање је виши, трансцендентни степен који потпуно укида кривицу и обнавља прекинути однос.

Карактер акта: За разлику од праштања, опраштање је двостран и релациони чин. Оно захтева сусрет двеју личности. Кроз истинско опраштање, кривица другог се не само „заборaвља”, већ се потпуно брише, чиме се укида и сам дуг који је повреда направила.

Хришћански контекст: Овај појам Јовановић снажно везује за хришћанску онтологију и етику Новог завета. Налик божанском праштању човеку, опраштање у потпуности ослобађа оног другог терета његове кривице, чинећи га поново ближњим.

Кључна разлика :

Према Јовановићу, кроз праштање човек престаје да мрзи и ослобађа себе, али однос са кривцем и даље може остати дистанциран. Кроз опраштање, човек чини корак даље – он својом љубављу ослобађа и оног ко га је повредио, лечи међуљудску везу и у потпуности васкрсава нарушену заједницу.

Видети и „Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури”.