Дух паганског наслеђа

Светови, Нови Сад, 1987. Службени гласник, Београд, 2015.

Кључне тачке његове анализе су:

• Континуитет, а не прекид: Јовановић тврди да хришћанство није потпуно избрисало паганизам, већ га је „прекрило”. Стари богови су променили имена и постали хришћански светитељи (нпр. Перун постаје Свети Илија), али је дух и начин на који се народ односи према натприродном остао пагански.

• Двоверје (Синкретизам): Аутор детаљно анализира феномен где српски сељак истовремено иде у цркву и користи магијске бајалице, сматрајући оба подједнако важним за свој опстанак. То је за Јовановића доказ жилавости „дивље мисли”.

• Култ мртвих и предака: Јовановић истиче да је српски паганизам пре свега био везан за земљу и претке. Све оно о чему смо причали код лапота и вампира има своје корене управо у овом паганском наслеђу које смрт види као наставак живота у другој форми.

• Обредна година: Књига објашњава како су хришћански празници (Божић, Ускрс, Слава) заправо „догађаји” који почивају на паганском календару смена годишњих доба и пољопривредних циклуса.

Ова студија је темељ за све његове касније радове, јер показује да се наш карактер и судбина не могу разумети ако не познајемо те „дубоке воде” нашег духовног порекла.

Симболика дрвета и крсна слава

Бојан Јовановић у својим студијама, а посебно у књизи „Дух паганског наслеђа”, ове две појаве види као најснажније стубове српског народног идентитета у којима се преплићу паганска прошлост и хришћанска садашњост.

Симболика дрвета (Дрво света и Запис)

За Јовановића, дрво није само биљка, већ „оса света” (axis mundi) која повезује три нивоа постојања: подземни свет (корење/преци), свет људи (стабло) и небески свет (крошња/богови).

• Дрво Запис: Ово је најсветији објекат у српском селу. Јовановић објашњава да је Запис заправо „бескрвни храм”. Када заједница нема цркву, она се окупља око дрвета. У њега се урезује крст, чиме се врши хришћанско „очишћење” паганског култа обожавања природе.

• Бадњак: Јовановић бадњак тумачи као симбол старог божанства које се спаљује да би се кроз ватру и светлост поново родило (симболика младог Бога/Божића). То је магијски чин обезбеђивања плодности и виталне енергије за целу заједницу.

Крсна слава: Између паганског лара и хришћанског свеца

Јовановић заузима став да је крсна слава једина институција која је успела да савршено помири пагански култ предака са хришћанским веровањем.

• Замена кућног заштитника: Он истиче да је слава заправо наставак поштовања паганског домаћег заштитника (лара). Свака породица је имала свог митског претка-заштитника, који је примањем хришћанства „замењен” хришћанским светитељем.

• Жртва за претке: Елементи славе попут кољива (жита) и вина су чисти танатолошки обреди. Жито је храна за мртве (претке), а преливање вином је симболичка жртва. Јовановић наглашава да Срби кроз славу не славе само свеца, већ одржавају континуитет са свим својим умрлим прецима.

• Социјална кохезија: Слава је за Јовановића кључна за карактер Срба јер она дефинише породицу као затворену, свету заједницу која има сопствену „судбину” и заштиту, независно од државе или других институција.

Кроз дрво запис и крсну славу, српски народ је сачувао свој „духовни генотип”. То су тачке у којима је хришћанство морало да попусти и прихвати паганску дубину народне душе.

Храст

За Бојана Јовановића храст није само обично дрво, већ „српско свето дрво” и централни симбол наше народне религије. Он га у својим књигама анализира кроз неколико кључних слојева:

Храст као пребивалиште врховног бога

У словенској митологији, храст је посвећен Перуну, богу громовнику. Јовановић истиче да избор храста за Запис (сеоско свето дрво) потиче из веровања да гром најчешће удара у храст. Народ је веровао да је дрво у које удари гром обележено божанском силом, па је оно постајало место молитве и магијске заштите.

Мушка енергија и снага (Виталност)

Храст симболизује мушки принцип, чврстину и дуговечност.

• Бадњак: Избор церовог или храстовог дрвета за бадњак заснива се на његовој снази. Спаљивање храста на Бадње вече Јовановић тумачи као жртвени обред – старо, моћно дрво (стара година/старо божанство) се предаје ватри да би се из његовог пепела и жара родила нова снага и „млади бог” (Божић).

Веза са светом мртвих

Због свог дубоког корена и крошње која „додирује небо”, храст је идеална „оса света”.

• Јовановић напомиње да су се испод старих храстова често обављали обреди везани за претке. Храст се сматрао чуваром колективног сећања заједнице. Сеча светог храста (Записа) у народном веровању доноси најтежу проклетство и смрт, јер се тиме руши веза између живих и њихових заштитника (предака и богова).

Хришћанско „покрштавање” храста

Јовановић наглашава занимљив парадокс: иако је хришћанство у почетку сузбијало обожавање дрвећа, оно је морало да прихвати култ храста. Тако је настао обичај ношења литија око Записа и урезивања крста у његову кору. Тиме је храст за Србе постао „црква на отвореном”. Храст је за Србе оно што је за друге народе храм – место где се додирују земља и небо, природа и култура, човек и његова судбина.