АНАХРОНИКЕ

Серија књига под називом „Анахронике” представља специфичан истраживачки и есејистички подухват у којем аутор анализира феномене савременог друштва кроз призму антропологије.

Прва књига – „Клопка за душу”: Ова књига је први део серијала (Анахронике I) и бави се дубинским структурама националног и индивидуалног карактера, посебно у кризним и историјски преломним тренуцима.

• Карактер и судбина: Централна тема је однос између карактера појединца и народа и онога што доживљавамо као „историјску судбину”. Аутор тврди да невидљиве менталне структуре у великој мери одређују видљиве друштвене и историјске догађаје.

• Шири контекст опуса: Иако су „Анахронике” специфичан поднаслов, оне су тесно повезане са Јовановићевим ширим интересовањима која укључују антропологију зла, снове (онирички код), магију српских обреда и танатологију (изучавање смрти).

Друга књига Говор пећинских сенки” (Анахронике II) . Ово дело представља дубоку антрополошку студију која користи симболику пећине као полазну тачку за разумевање људске културе и колективног несвесног.

Кључни мотиви и тема ове књиге:

• Симболика пећине: Аутор полази од идеје да представа о свету као пећини потиче из архаичне представе пећине као целог света. Пећина је за човека почетак, али и простор у који се пројектују латентне жеље и носталгични снови.

• Еволуција и генетика: Књига истражује ритам кретања људског друштва и искуства стечена током еволутивног развоја. Јовановић се посебно осврће на савремени тренутак у којем човек покушава да утиче на сопствену генетску природу и мења је.

• Исијавање архаичног: Књига је подељена на сегменте који се баве „исијавањем архаичног” и „сенкама изговореног светла”. Аутор анализира фигуру „пећинског човека” не само као историјску чињеницу, већ као трајну структуру у нашој психи.

• Колективно несвесно: Кроз анализу говора тих „сенки”, Јовановић покушава да дешифрује поруке које нам стижу из дубине времена, а које и даље обликују наше понашање, страсти и друштвене односе

Трећа књига - Блискост далеког (Анахронике III) у којој Јовановић продубљује своју антрополошку анализу, фокусирајући се на парадокс модерног доба:

• Дијалог са прошлошћу: Наслов сугерише да оно што сматрамо „далеким” (архаични обичаји, митови, древни страхови) заправо никада није напустило човека. Те структуре су нам изузетно блиске и изнутра обликују наше модерно понашање.

• Феноменологија свакодневице: Аутор анализира како се у савременом животу, политици и култури појављују елементи који су наизглед превазиђени, али који у кризним временима поново постају доминантни.

• Интеграција знања: Као и у претходним деловима, Јовановић користи синтезу психоанализе и етнологије да објасни зашто савремени човек често не разуме сопствене импулсе.