Жртве сопственог беса

Означивши прапочетак из којег је све настало, реч је, према библијском миту о стварању света, добила онај значај који ће се потврдити и у потоњем човековом културном развоју. У складу са његовим одређењем као бића које уме да говори, човек је развио способност да користи речи као средство промене постојећег и стварања новог света. Будући да је артикулисаном мишљу, заснованом на речима, успешно променио природу изван себе и у себи, у његовом језику се огледају друштвене, културне, економске, политичке и духовне промене. Према принципу арбитрарности језичког знака, речи представљају произвољан скуп гласова којим се именују одређене ствари, бића и појаве, а њихова акустичка слика као означитељ није условљена смислом, односно њеним означеним аспектом. Међутим, пуки збир гласова добија у појединим речима повишено значење када оне постану симболичко обележје духа једног времена. Нису дакле оне створене да би имале то значење, већ су га добиле у околностима у којима су њима искази оно што је за човека постало битно. Зато је од недавно и успостављена пракса издавача познатих речника да објаве реч која обележила протеклу годину.

Лексикографи Кембриџовог речника прогласили су „парасоцијално“ („parasocial“) за реч 2025. године, јер она означава везу коју појединци имају са непознатом особом или са вештачком интелигенцијом. Обично су те особе познате личности или четботови са којима људи данас масовно остварују парасоцијалну комуникацију. С обзиром на старо ривалство између Кембриџа и Оксфорда, не чуди да се оно испољава данас и у избору речи године. За разлику од Кембриџових, лексикографи са Оксфорда су сматрали да је протеклу годину обележила реч, односно синтагма, То је, према дефиницији Оксфордовог речника, намерно осмишљен провокативан или увредљив онлајн садржај у циљу изазивања беса или негодовања да би повећао приступ одређеној веб – страници или ангажман на друштвеним мрежама. Иако је ова реч позната и коришћена још од 2002. године, њена учестала употреба указује на дубљу промену у начину на који се изазива, тражи и везује пажња. И док се раније изазивањем радозналости привлачила пажња, данас се драматично променила тактика изазивања емоција и начина реаговања. Упркос томе што су људи све више свесни методе манипулације, не одолевају да реагују на разне провокације и постају жртве мамца који им је изазвао бес.

ТРУЉЕЊЕ МОЗГА Значењска комплементарност наведених речи оцртава и координатни менталитетски систем данашњег западноевропског човека у којем се као карактеристична, према избору Dictionary.com-а, показала и реч „шест, седам“ („six, seven“). Иако на манифестном плану нема конкретно значење, јер се произвољно користи у разним приликама, она има дубљи смисао у постојећем културном и друштвеном контексту. Показује се да почетно спонтано и ирационално реаговање на овај начин, изговарањем бројева „six, seven“, нема одређено значење, јер функционише као бесмислени усклик који је свеприсутан.

Сматра се да је значај ове речи последица „brain rot-a“ – „труљења мозга“, због прекомерног конзумирања све краћих, површних и забавних садржаја и снижене способности за дубље промишљање проблема и анализу информација, што је постало карактеристика изолованог зависника од друштвених мрежа који низак степен свог самопоуздања исказује израженим егоизмом, смањеном емпатијом и способношћу за адекватну комуникацију у стварности.

СМИСАО БЕСМИСЛА Тај примарно ирационални гест, користи се као известан поздрав и њиме се манифестује сопствено присуство у датом амбијенту без јасног идентитетског обележја, али је употребом у различитим ситуацијама добио одређена значења: „тако-тако“, „можда ово, можда оно“ и слично. Његов почетни и несвесни значењски импулс потиче из контекста основног бројног низа навођењем њена два члана: шест и седам. У контексту њиховог изговарања, ова два броја, без конкретног означавања, немају првобитно нумеричко значење јер се не односе ни на шта што би оно могло применити. Њихова бројна вредност се поништава спонтаним изговарањем без одговарајуће функције која би имала и одређени циљ. Међутим, они претпостављају бројеве који им претходе у низу као својеврсна нумеричка датост, а онда њиховим изговарањем и оних који следе након њих означавају претпостављену задатост.

Уколико би тај вербални гест упоредили са оним што чине припадници српског народа када у одређеним тренуцима говоре „три, четири“, онда је несумњиво да се њиме исказује тежња за покретањем. Из дубине несвесног, евокацијом само два броја суседна броја из примарног низа, било да су то „шест, седам“ или „три, четири“, несвесно се актуелизује сопствени потенцијал пред другима, као и других према нама, да се може кренути даље. И док се стваралачка животна снага у конкретном социокултурном амбијенту манифестује на овај начин у позитивном значењу, изолован појединац се понаша у виртуелном свету на другачији начин.

ОСЛОБАЂАЊЕ НЕГАТИВИТЕТА У околностима глобалне животне несигурности и масовног незадовољства људи, њихова испуњеност негативитетом се исказује испровоцираном реакцијом на одређени визуелни или вербални садржај на интернету. Ти садржаји представљају, у ствари, својеврсне мамце поводом којих они реагују не увек смислено и рационално, али, по правилу, агресивно у циљу ослобађања негативног осећајног и мисаоног набоја. Одговарајући на такав начин на садржаје који су их испровоцирали, задовољавају потребу за ослобађањем свог негативитета. Будући да се у тим реакцијама у неумереној агресивности исказује њихов бес, искаљивање тог беса је означено интернет беснилом.

Међусобна комуникација и слободно реаговање данашњих људи у виртуелној свету одликују се реалношћу која омогућава сваком да говори и искаже себе. Иако и изузетно паметни људи могу да кажу неку глупост, глупаци не могу да изразе нешто паметно али на друштвеним мрежама они имају право да говоре као да су најпаметнији. Укидањем разлике између знања и незнања, отворена су врата онима који су неоптерећени знањем, моралом и чашћу утолико подобни да се непримерено ослободе свог беса. У односу на претпостављену нормалност, идентично реаговање бројних појединаца даје њиховом понашању карактеристике масовне социо патолошке појаве ослобађања беса као својеврсног легитимног лудила.

Инвазија идиота

Указујући на феномен савременог друштва да сви могу јавно да говоре, Умберто Еко је својевремено у интервју италијанским новинама “La Stampа” рекао да су: “”друштвене мреже, попут Twittera и Facebooka, дале право говора глупацима који су иначе говорили искључиво у кафанама и то тек након што би попили чашу вина, али њихов говор није имао никакве штетне последице по друштвену заједницу и они би увек били брзо ућуткани. Међутим, они сада имају право говорити као да су нобеловци. То је права ивазија идиота.”

НОВИ НИХИЛИЗАМ У данашњем дигиталном свету, испољавање људског негативитета добија облик новог нихилизма који игнорисањем универзалних етичких норми и релативизацијом постојећих моралних схватања и истине апсолутизује право на слободно испољавање свог става које са становишта својих егоистичних интереса проглашава моралним и истинитим. Како је таква испровоцирана реакција афективно пражњење и дубљих потиснутих психолошких садржаја, насталих трауматичним доживљајима, којим се смањује емоционална напетост, утолико је она као абреакција и јаче мотивисана.

Као што већина људи не слуша друге да би нешто сазнала од њих и разумела оно што они говоре већ да би одговорила на оно што су чули, а неки и пре него што другог и саслушају оспоравају саговорника, тако је данас уобичајено да се чита са интернета не у циљу адекватне рецепције прочитаног текста већ да би се, у одсуству вербалне комуникације, поводом њега одговорило. Иако такви постављени текстови траже своје читаоце, и читаоци траже њих у свакодневном лову на подстицајне садржаје. Међу тим садржајима су и мамци који провоцирају читаоца на непримерену агресивну реакцију.

Како данашњи човек остаје незадовољених потреба у непосредној комуникацији са другима, он потребу за пажњом других исказује самоидеализацијом потврђеном добијеним лајковима. Тим самохвалисањем на друштвеним мрежама, он успешно прикрива своје мане и своју тамну страну. Под плаштом коректности и љубазности, успешније него у стварности, он формира у виртуелној реалности улепшану слику свог идентитета. Међутим, управо та реалност омогућује да под стварним идентитетом или под маском свог лажног профила ослободи на арогантан и увредљив начин енергију свог животног, социјалног политичког незадовољства. Испровоциран неком објавом, као мамцем, он исказује своју жестину и бес.

Појединац, дакле, прихвата тај мамац да би се ослободио напетости свог негативитета, али посежући за варварском могућношћу решавања свог незадовољства постаје несвесна жртве таквог свог реаговања које формира његов образац понашања. То спонтано давање одушка свом бесу, ствара једну сасвим другачију реалност, одвојену од стварности, у којој се може испољити стихијско, безобзирно, безосећајно и некултурно понашање. Иако стварно није повређен објавом, он је доживљава као повреду свог ега и као рањена звер брани се токсичним беснилом.

ДАНИ БЕСА Настојећи да повишену субверзивну негативну енергију у себи ослободе на неки социокултурни прихватљив начин, људи су од давнина то чинили у оквиру празника прослављања краја дотадашњег и почетка новог временског циклуса када је привремено суспендовање важећих друштвених правила омогућавало члановима колектива да се ослободе тог негативитета. Потискујући током године своје незадовољство, добијали су тада прилику да га искале природним понашањем.

Муслимани током Курбан-бајрама, једног од својих највећих празника, завршавају хаџилук у Саудијској Арабији одласком у долину Мине покрај Меке где масовно учествују у симболичном каменовању ђавола. Љутито бацање каменица на камене стубове које представљају ђавола је симболични приказ истоветног односа Ибрахима према ђаволу који му се, према предању, појавио и покушао да га одврати да оствари божју заповест и жртвује свога сина Ишмаела. Уколико је ђаво пројекција људске сумње у божју намеру, онда је обрачун са њим, у ствари, каменовање сопственог негативитета и обрачун са собом.

Успостављање светог обреда каменовања нечастивог, послужиће муслиманима као образац да јавно испоље своје незадовољство политичким, друштвеним и економским стањем у својим државама. Институционализовано као „дан беса“, форма организованог политичког незадовољства се испољава у муслиманским земљама у Египту, Тунису, Либији. Овај облик незадовољства усвојен је и у Европи, а претњу да ће се по узору на муслиманске земље „дани беса“ догодити и у Аустрији изрекао је марта 2011. године Хајнц-Кристијан Штрахе, лидер Слободарске странке (ФПО), тада најјаче опозиционе партије у Аустрији. Сматрајући да аустријски грађани имају право да своје незадовољство актуелном влашћу и поступцима председника владе испоље тако што ће из беса изаћи на улице и демонстрирати.

Ове претње су у потпуности остварили Французи који су 26. јануара 2014. године, на подстицај десничарских партија, организовали у Паризу „дан беса“. У демонстрацијама против председника Франсоа Оланда учествовало је тада преко сто хиљада људи који су захтевали укидање донетог закона о хомосексуалним браковима, поштовање слободе говора, због најаве забране шоу контроверзног комичара због антисемитских коментара, и повлачење Француске из Европске уније. Испољавање беса је незамисливо без инцидената који су обележили ове демонстрације на којима је ухапшено преко 150 учесника а 19 полицајаца је било повређено.

ПРАЗНИЧНА ПРЕВЕНТИВА Условљен неким конкретним догађајем или садржајем који га је испровоцирао, бес је интензивиран емоционални негативитет који тежи испољавању непосредно након доживљаја који покреће такву жестоку реакцију. За такву реакцију потребне су понекад и претпоставке у виду потиснутог емоционалног негативитета насталог због доживљеног незадовољства. У том смислу је значајно превентивно и повремено ослобађање тог субверзивног негативитета као потенцијалне опасности за постојећи поредак. Да не би дошло до такве реакције неконтролисаног испољавања беса, људи се превентивно ослобађају набоја акумулираног негативитета.

Током свог националног празника, рационални Швајцарци практикују необичан ритуал међусобног ударања, уз карактеристичне узвике „мик, мик“, гуменим чекићем по глави. Ритуал се одвија као празнична игра, којом се симболички гестом агресије људи ослобађају емоционалног негативитета који би као спонтан, ирационални испољен бес могао да угрози њихову строго контролисану рационалност. Ослобађање кроз игру потенцијално опасног набоја своје психе, они чувају и потврђују реалитет свог рационалног и свесног постојања.

ВОЂЕ ПОД ПЛАШТОМ СЛОБОДНОГ ИСТРАЖИВАЊА Иако агресивно и деструктивно понашање других узрокује повишено емоционално стање и бесно реаговање, данас су текстуалне и визуелне провокације повод да појединци испоље тамну страну своје личности. Непримереном бесном реакцијом, они прелазе границу пристојности и потврђују могућност слободног и неодговорног понашања. У такво понашање спадају и непримерене естетизоване критичке реакције које се данас јављају на друштвеним мрежама у форми слике с додатним текстом или као видео-клип, а у штампи као карикатуре.

Од изворног облика шаљивог визуелног садржаји, могу настати бројне варијанте тих виралних „мимова“ који примарну ироничну или саркастичну шалу као вид политичке и друштвене критике могу трансформисати у неумесно вређање појединаца. Та појава се не догађа само на друштвеним мрежама, већ и у штампаним медијима. Тако је француски сатирични недељник „Шарли Ебдо“ поводом велике несреће у Кран – Монтани, када је у пожару у бару „La Constellation“ у новогодишњој ноћи погинуло 40 младих људи, објавио карикатуру која приказује два скијаша поцрнелих лица и у завојима уз натпис „Изгорели се скијају“ и са поднасловом „Комедија године“. Карикатура је изазвала бурне негативне реакције јер је слобода изражавања сопственог мишљења и медија, који је свој идентитет изградио на провоцирању и црном хумору, злоупотребљена повредом осећања ожалошћених који су у несрећи изгубили своје ближње.

Иако има оних који због карактера овог листа правдају карикатуру, неосетљива окрутност са којом су покушали да се нашале на рачун погинулих, несрећених и ожалошћених показује да се одсуством саосећања формира један други, нехумани свет у којем ће овакве непримерене реакције бити нормалне. Хумано у људима се побунило у одбрани управо оног што их и чини људским бићима, а да ли је то учињено с разлогом може се лако утврдити уколико би се са заговорницима оваквог односа према унесрећеним поступило истоветно када би се они нашли у идентичној животној ситуацији. Људима које је задесила трагедија треба адекватно помоћи и олакшати тешку ситуацију, а не отежавати је нехуманим исмејавањем и ругањем унесрећених.

Одсуство обзирности према другима карактерише сегмент данашње реалности који се шири и, како показују појаве на друштвеним мрежама, прети да преовлада у међуљудским односима. Уколико појединац не може да контролише свој негативитет и самовољно у свом беснилу доживи извесно задовољство, онда је његова реакција показатељ његове зрелости и менталног стања у којем потенцијал свог негативитета пројектује у другог или га се, изманипулисан мамцем за бес, неконтролисано ослобађа. Постајући свестан тог механизма, увећава могућност да превазиђе то задовољство, јер самоуразумљен постаје спреман да учини за себе знатно више од бесног реаговања.