Заљубљивање и умеће љубави

У доба када се уобичајеним међуљудским односима еротизацијом настоји да пренагласи њихов значај, неадекваним коришћењем речи љубав губи се и заборавља њено право значење. Ту реч коју људи данас чују, виде, изговорају и пишу не могу значењски и вредносно тачно да потврде, па када кажу љубав мисле и на њену супротност. Инфлација ове речи показатељ је њеног девалвираног значења, чије неумерено коришћење наликујући звону које јечи и опомиње нас својим јеком.

Неразумевање суштине љубави данас се јавно манифествује у слављењу Светог Валентина као Дана заљубљених поводом којег се неумереном куповином бројних кич производа прославља, у ствари, новац као најмоћније данашње божанство. Посебан прилог том неразумевању представља организовање непримерених такмичења у најдужем пољупцу. Будући да љубавни пољубац траје зависно од интезитета емоционалног набоја заљубљених, а да је, како је утврђено, дужина савршеног пољупца оних који њиме изражавају љубав 12 секунди, оваква такмичења су пример порицања вредности тог "сусрета најлепшег на свету".

Збуњен пред потребом остварења свог емоционалног потенцијала за љубављу, данашњи човек је без правих оријентира у свом стварном свету у којем би требало да се потврди као биће способно да воли. Та способност не проистиче из биолошке, већ из психолошке и антрополошке потребе да одговори на упитност своје егзистенције дубљим емоционалним и еротским повезивањем са другим. Својствен само човеку способном да игром замени слепи сексуални инстинкт, ерос се рађа у култури и испољава као страст која надјачава моћ разума и снагу воље. Заснована на емоционалном потенцијалу који доноси на свет, потреба за љубављу је човекова животна датост која се спонтано исказује његовом заљубљеношћу када се инвестира тај потенцијала у другог за кога се везује и који постаје у том повишеном емоционалном стању изузетно важан за њега.

Љубав и страх

Када се у конкретном појединцу види идеална пројекција особе каква се жели, онда се емоционални потенцијал љубави инвестира у њу због опчињености њоме. Њена магнетска привлачност, буди у њему страст изражену силном жељом за везивањем и спајањем са њом. Уколико дође до њиховог љубавног сусрета, онда је пољубац симболички израз остварења њиховог божанског мистичког јединства.

Иако љубав надвладава страх и подстиче чињење чуда, стање заљубљености чини појединца несигурним, неодлучним и бојажљивим што га и спречава да непосредно изрази своја најдубља осећања особи која их је узроковала. Много песама је написано, вели Карл Сандберг, из страха да се изјави љубав. Недостатак одлучности и храбрости да се непосредно изразе та осећања мотивисала је појединце да их искажу посредством поезије.

Одређена као човекова најприроднија страст,, заљубљеност се не може сакрати. За разлику од истине о стварима које се промишљају, истина повишеног стања емоционалне енергије, којом заљубљени исијава независно од своје воље, је несакривива. Заљубљеност је страст која оплемењује и преображава појединца који у том емотивном стању постаје другачији него што је био до тада: тврдица постаје дарежљив, а грубијан испољава нежност.

У заљубљивању појединац исказује своју слободу избора, али тај његов избор особе за коју се емоционално везује није резултат његове рационалне одлуке. Заљубљивање је условљено како спољашњим околностима, тако и унутрашњим ауторитетима, што показује да он није слободан у избору партнера. У илузији своје слободе, његово заљубљивање је ирационално, јер не бира реалну особу већ представу о њој стечену на основу неке њене карактеристике или квалитета. Идеализујући ту представу, применом принципа “део уместо целине” проширује је на читаву личност, препознавши у њој своју латентну другост у виду аниме као мушке или анимуса као женског дела психе.

Копија без оригинала

Спољашњим поводом долази до задовољења дубоке унутрашње потребе за конкретизацијом те блискости латентне другости. У том смислу је заљубљивање резултат како идеалтипске представе о партнеру, условљене колективним представа, тако и израз буђења своје архетипске другополности. Остварење очекиване испуњености се догађа изненадним, неочекиваним опажањем и сагледавањем у другој особи оно што га еротском силом јако привуче њој. До тада нејасна слика добија естетску конкретизацију у стварности.

Расправљајући о љубавним страстима Паскал је сматрао да “свако поседује тај властити оригинал лепоте за чијом копијом трага по свету”. Међутим, нико нема јасну слику друге особе у коју би се заљубио, већ само потенцијал као грађу за тај оригинал, која се инвестира у идеалтипску представу другог као симулакрумске копије без оригинала. Психолошка инвестиција у осмотрену особу увећава њену информативну вредност која јој даје друго значење у односу на посматрача. У тој тачки енергетске превласти се, као у некој камери обскури, преокрећу релације. Страст заљубљивања покреће појединца да добије оно што нема и он несвесно постаје предмет своје жеље која показује да је он тај који је изабран и који само има илузију да је слободно бирао.

Свесни да се заљубљивање догађа изван граница њиховог рационалног одлучивања, људи су му придавали значење судбинског чина и тумачили као последицу деловања више божанске силе. Манифествован љубављу, eрос у старогрчкој, односно aмор у римској култури, означавао је страст проистеклу из потребе задовољења сензуалне жеље усмерене првенствено ка чулном свету. Персонификована богињом Афродитом, љубав је у оквиру старогрчког мита схватана као сила чија је елементарна животна маифестација представљена Еросом. У функцији Афродитиног пратиоца, Ерос је представљен као крилати дечак који је стрелама, одапетим из лука, рањавао љубавном чежњом људе и богове. Тим стрелама је узнемиравао људе и показивао своју непредвидиву нарав изражену не само нежношћу и милошћу, већ и јаком олујом и северном хладноћом.

Квалитативно интензивнији живот заљубљеног, осенчен је губљењем рационалних животних оријентира. Због повишене емоционалности и потискивања рационалног и објективног погледа, стварност се не види каква она јесте. То љубавно слепило није трајно, јер када се прогледа, онда се могу адекватно видети реалне вредности особе идеализоване у стању заљубљености. Упознавање њене личности одређује да ли ће ирационална заљубљеност постати, у процесу извесне рационализације, и љубав. Показује се да за разлику од заљубљивања, волети није спонтани процес већ најважније животно умеће које треба научити.

Осим истрајности на путу индивидуације којом се остварује тежља појединца да буде оно што јесте, само доследност добија у љубави потребну снагу. Праву вредност среће и задовољства сопственим људским постојањем даје способност осећања и изражавања љубави. Не тежећи поседовању већ давању, љубав је срећа која долази из умећа даривања као израза доброте која се не чини због себе, већ због другог.

Уколико само у постојаности тих најдубљих осећања, као етичког оличења принципа љубави, појединац може сигурно утемељити себе као слободну и аутентичну личност, онда се јасније могу сагледати циљеви настојања да се он формира као послушник и зависник како би се њиме могло лакше и успешније манипулисати у различите сврхе. И зато када данас неадекватно коришћење речи љубав наликује звону које не одјекује својим познатим звуком, нико не би требало да се пита, слично лирском субјекту из “Молитве” Џона Дона, за ким оно јечи. Изложени радикалним промена свог света са неизвесним исходом очувања људског идентитета чији је битан чинилац и способност вољења, јасно је да оно јечи за нама.