Време колективног сневања

Упркос настојању да прецизно изгради и дефинише све чиниоце свог света, човек не може да утврдити тачно време свог еволутивног настанка. У његовој књизи рођених уместо датума записано је да је, према одликама своје људскости, ступио на животну сцену када је успео да се супротставио природи и успостави реалност културе. Уколико је његов предак до тада чинио све по диктату природе, задовољавајући своје инстикте, онда је он својим искораком из царства нужности открио слободу и могућност да њоме овлада. Датост природног диктата као чинилац биолошког механизма и животног система, претворио је у императив културне задатости и у том процесу је и само своје природно биће изложио репресији која у њему стварала незадовољство.

Са становиштасвог природног бића које има потребу за слободним задовољавањем својих нагона, успостављена репресивна културна ограничења човек доживљава као почетну нелагодност што га и чини незадовољним и несрећним. Она је утолико израженија, јер је појединац предмет обликовања према важећим културним представама своје заједнице. Енергија потискиваног и накупљеног незадовољства у социокултурном амбијенту, постаје опасност од њеног агресивног испољавања које би довело у питање опстанак заједнице. Зато је њена потенцијална субверзивност и стављана под контролу, тако што је обредно ослобађана на социјално прихватљив и традицијом утврђен начин који се потенцијално индивидуално незадовољство претварало у колективно задовољство.

Као што се човек у природно наслеђеним агресивним могућностима супротставио природи да би овладао њоме, тако је у реалности културе пронашао средство да принципе културе привремено суспендује да би их обновио. Тај архаични модел друштвене и културне самообнове који се очувао и у традиционалним заједницама био је празник. Симболичким поништавањем актуелног поретка и преокретањем постојећег система вредности, друштво се током трајања празника празнило од потиснутих садржаја који су као социјални негативитет могли да угрозе његово даље функционисање. Та субверзивна енергија означена је и као "структурни грех" друштва, односно неправда која се чини појединим његовим члановима због постојећег социјалног устројства колектива.

Урањање у природу

Будући да је једно од правила сваке заједнице да противречности и несугласице не решава агресијом која би довела у питање њен интегритет, потиснута енергија је ослобађана у време празника. Супротност култури и њеним репресивним правилима је природа и слободно задовољење својих нагона, па је зато у време празника и било допуштено у оквиру важећег обреда антикултурно понашање. Укидајући важећа културна правила, заједница је урањала у природну реалност која је допуштала ослобађање и задовоље до тада потиснутих садржаја.

Привремено и симболичко поништавање постојећег поретка био је празнични принцип његовог обнављања, а ослобођена агресивност у функцији ојачавања друштвених принципа. Овај начин прослављања почетка новог временског циклуса био је архаични начин овладавања потиснутом, ирационалном друштвеном енергијом која је, у ствари, постојала у сваком члану заједнице. Појединац је актер колективног празничног обреда који му омогућује да у време суспензије постојећих социокултурних правила слободним, природним понашањем задовољи своје до тада потискиване тежње.

Ослобађање потиснутог

Празнична реалност слична је сновима у којима сневач чини оно што не би могао да уради у стварности. Зато су Ирокези нову годину почињали својом "прославом снова", како су називали вишедневни празник налик римским сатурналијама. У време опште разузданости чланови заједнице су се прерушавали и идући од једног до другог станишта својих саплеменика разбијали и бацали све на шта би наишли. Како у том периоду нису важили постојећи закони, нико није био одговоран за оно што би тада учинио, па се ова прилика користила за освету над другима, батињањем омрзнутих, који су били предмет поливања хладном и нечистом водом.

Они који нису имали осветољубиве мотиве, испољавали су своју агресивност бацајући живе угарке на главу првих пролазника, а једини начин да се избегну ови гонитељи био је да се погоди шта су они сањали. Будући да је празник колективни сан који је свој нецензурисан језик позајмио конкретном, стварносном збивању, по начину шта су тада чинили могло би се открити и шта су сневали. У спонтаном ослобађању потиснутог, према обредном правилу, мењала се друштвена стварност у сакралну митску реалност колективног сна, а празник је био начин да се на социјално прихватљив начин појединци као чланови колектива ослободе потиснутих садржаја.

Празнични принцип који допушта слободно понашање омогућује да се и крајње рационални Швајцарци могу понашати необично тако што се међусобно ударају гуменим чекићем по глави. Овом празничном игром, у ствари, симболички задовољавају своју потиснуту потребу за агресијом. Ослобађање негативног набоја кроз агресију на културом допуштен начин је контролисана потиснута социјална енергија као “структурни грех” друштва која би могла довести у питање саму заједницу.

Подређени у уобичајеном животу важећим културним правилима, чланови колектива су били спречени да задовоље своје природне тежње које су овим правилима биле санкционисане, па су и присилно одрицање од остварења својих жеља доживљавали као неугодност и фрустрација. У том смислу су и до тада спутавани агресивни импулси могли су да се задовоље у оквиру празничног обрасца понашања непосредно и у одређеној симболичкој форми. Уколико нагон агресивности има своју природну основу, онда култура која спречава његово негативно испољавање омогућује ослобађање фрустрација на примерен начин.

У огледалу празника видимо како култура, чије се репресивно деловање огледа и у потискивању недозвољеног понашања, омогућава да се на одговарајући начин кроз допуштене ритуалне форме агресије ослободи негативна енергија која би неконтролисаним испољавањем могла да угрози постојећи поредак. Будући да се празником излази из временског тока свакодневља, актуализована другачија реалност омогућује члановима колектива да искораче из уобичајеног понашања и креативно ослобађајући своју агресивност претворе негативну колективну енергију која је претила социјалним кошмаром у релаксирајући дневни сан.