Вредновање невредног

Неоспорна је посебност елемената и садржаја човековог спољашњег и унутрашњег света, али је њихово значење одређено првенствено контекстом у којем они имају своје место, улогу и значај. Тај оквир човековог света је његова култура, односно социокултурни амбијент у којем не само оно што је природно дато, већ и оно што човек ствара добија одговарајуће значење. Имајући у виду значај контекста за одређење како природно датих, тако и створених културних садржаја, уочавамо да је вредновање зависило од културног, друштвеног и идеолошког оквира у којем се успостављао одређен систем вредности.

У традиционалним социо културним срединама, схватања и веровања су била инхерентна начину вредновања, док су у савременом друштву она идеолошки манифестна са транспарентним циљем. У тоталитарним системима, комунистичком, фашистичком и нацистичком она је пропагандно репресивна, док је у неолибералном поретку тај утицај мекши и истоветни циљ ефектно остварује кроз задовољства конзумената масовне културе, забаве и спорта.

Важност контекста за вредновање одређених културних садржаја, књижевних и уметничких дела, огледа се у моћи имплицитног или експлицитног система битног за функционисање и потврђивање тог контекста. На примеру извесних садржаја којима се поништава или даје одређена вредност открива се моћ тих система. Међутим, маргинализовано и потиснуто постаје значајно не само након промене друштвеног и политичког поретка него и у оквиру самог система. У моћи моде и снази тржишта, показује се деловање тржишног система, који рекламом успева да распали потребу за до тада естетски невредним. На примеру односа према излизаним и исцепаним фармеркама, које нису имале ни естетску ни прагматичну вредност, показало се да такве панталоне могу да постану атрактивне и добију повишену вредност.

Манцонијева порука

О значају контекста са системским карактером за вредновање казује моћ система да стварне вредности маргинализује, а ништавне садржаје глорификује. Можда је најилустартивнији пример те моћи система, дело италијанског уметника Пјера Манцонија који је 1960, године конзервирао свој измет од 30 грама у свакој од 90 конзерви и одредио да њихова цена буде адекватна цени злата истоветне тежине. Поистовећивањем вредности племенитог метала са вредношћу измета, само је инициран процес вредновања који је у недавном исходу показао да је на аукција једна од тих конзерви ценом премашила цену злата истоветне тежине као и тежина фекалија у конзерви.

У симболичком смислу, порука овог Манцонијевог дела је својеврсно уметниково завештање. Наравно, није уметник оставио свој измет као завештање, већ поруку да његове конзервиране фекалије у одговарајућем контексту могу да вреде и више од злата. Уколико је ова идеја, концепт, потврђена у стварности, да конзервиран измет може да вреди као и злато идентичне тежине, онда и свака друга добро упакована фекалија може да добије жељену цену.

Ове чињенице могу се сагледати у контексту самоиспуњавајућег пророчанства једног уметничког концепта и визије, али треба имати у виду да се то пророчанство остварило захваљујући моћи тржишног система. Тржиште симболизује моћ далеко већих система којима се појединац не може супротставити нити их оспорити, а који могу нешто, попут традиције, да пониште, али и од ничега, попут измета, да направе врхунску вредност.

Није, дакле, реч о остварењу уметникове луцидне прогностичке визије да ће његов измет вредети више од злата, већ о потврђивању моћи тржишног система, као симболу свих других моћних система, који могу неоспорне вредности да маргинализују и пониште, а да посебан значај дају невредним садржајима који, попут смећа, у добро упакованој амбалажи постају изузетна вредност. У том успону невредног, битна је форма која привидно задовољава естетске критеријуме у процесу преокретања вредносне хијерархије.

Моћ система се адекватно огледа у политици и постављању на важне функције неспособних и карикатуралних особа. О припремању оних који ће заузети важна места у државном апарату, говори Жак Атали који истиче своје заслуге у избору и стварању актуелног председника Француске. Признајући да је управо он створио Емануела Макрона, Атали указује да га је изабрао јер је у њему видео својеврсног човека без својстава који је оличавао празнину. Будући да указује на сам систем којем служи, Атали и открива антрополошко средиште самог система способног да не само поништи значај политичара са реалном моћи у бирачком телу, већ и да од оних који представљају празнину, односно ништа да створе неког који ће у политичком и друштвеном контексту, битном за његово значење, добити потребну вредност и бити нешто.

Моћ система

Створени и пре настанка човека, системи, попут језика, митова и веровања, се формирају и независно од човекових свесних и рационалних тежњи. За разлику до тих некадашњих инхерентних система, данас се њихово постојање манифествује у моћи стварања новог вредносног поретка. У том поретку неважна је иманентна вредност елемената људског света, јер неупитан значај има моћ система која се огледа у релативизацији и негацији вредности, њиховом преокретању, поништавању традиционалних вредности и способности да нешто претвори у ништа као да ништа наметне као нешто.

Евидентно је да моћни системи, данашње пропаганде, формирају и систем вредност данашњег човека, његов унутрашњи свет, његове потребе, укусе и жеље. Систем самопропаганде, медијске, политичке, културне, политичке, доведен је до савршенства, па појединац подлеже тим утицајима и у илузији слободе, несвесно се потчињава и покорава захтевима система. Сматрајући да ништа на свету не функционише онако како то појединац замишља, Џордан Максвел вели: “Целокупна надградња цивилизације у западном свету је комбинација сјајно састављених и испланираних - одлично испланираних шема помоћу којих усмеравају умове људи како би што боље служили својим господарима." Попут некадашњег Молоха, који је оличавао страшну и слепу силу којој су приношене невине жртве, тако и савремени системи само привидно служе човеку, јер је њихова функција да га тако форматизују да он успешно служи њима.

Са тог становишта интереса система, највећа његова вредност је само његово постојање маниествована у моћи успостављања хијерархије вредности. Будући да је у интересу система апсолутна контрола, појединцу као објекту те контроле се нуди илузија слободе у његовом коришћењу система као начина његовог некритичког прихватања. У том несвесном робовању, без критичке свети о свом реалном стању, он јелишен потребе за ослобађањем и спреман је да брани и сасвим обрнуту хијерархију вредности, непрепознатљиву у конзервираном измету,коју му је наметнуо систем.