Улазак у антропоцен

У самоутешном исказу да свему дође крај, не помишљамо на то да се престанак трајања може односити и на свет у којем се завршавало све што је у њему икад почело. Наговештај да и позорница на којој су се одиграле све животне драме неће избећи истоветну судбину и да ће се срушити заједно са гледалиштем, исказује се свешћу о метатеатру у којем ће последња представа света ће бити премијерни спектакл за који су сва претходна парцијална извођења била само успешне пробе. Данас су ратови највећи спектакли, а њихово лако изазивање уз оружани потенцијал за човеково самоуништење и чини посебно драматичним сваки сукоб на планети. Без обзира на његово играње својим опстанком, свет који је настао у давној прошлости, неминовно ће и нестати у далекој будућности. Са становишта природног процеса, уништавање планете нема етички предзнак, али с човековог аспекта рушења његовог света је највеће зло. Зато и стрепња од уништења света, пред конкретним опасностима које потичу од човека добија сасвим конкретан и реалан облик страха.

Попут немогућег замишљања сопственог животног краја, јер свака мисао о свом непостојању се исказује као неко постојање, и представе о уништењу света озарене су његовом продуженом егзистентношћу као местом човековог бивствовања. Будући да је проблем есхатологије, краја света, уједно и проблем његовог спаса, поставља се питање његовог опстанка и даљег постојања. Иако привидно контрадикторне, идеје о пропасти света и његовом спасу су комплементарне као јединствен онтолошки одговор на упитност самог постојања које незамисливо "ништа" исказује увек као "нешто". Зато се са претпостављеног обзорја краја света јављају представе о неком његовом новом почетку, што показује и вечна природа својим ритмом и логиком неуништивог постојања.

Угрожени опстанак

У развијању те представе, период последњег времена карактерише испољавање људског негативитета у различитим изразима зла који се и тумаче као наговештај пропасти. Иако њихово неконтролисано ослобађање није наговештај краја, већ његов узрочник, у обзнањивању дотрајалости дотадашњег света, његово се рушење претпоставља као услов његове обнове и новог почетка. Реалне еколошке, ратне или катастрофичне претње животу на земљи дају овом добу апокалиптичну сенку која увећава зебњу данашњег човека за своју судбину.

Убрзани догађаји приближавају га коначном исходу света у којем је због замућене реалности тешко видети и спознати истину. Та замућеност и неодређеност проистиче из лиминоидног стања цивилизацијског прелаза чију сенку људске трагичности стварају бројни облици забаве и јефтиних задовољстава који слабе људску вољу за отпором према растућем негативитету. Коришћење нуклеарне енергије и синтетичка биологија нових организама као патогена, нису само опасност за свет због нежељених последица нуклеарних и биотехнолошких инцидената, већ и због њиховог могућег коришћења као оружја у рату против других људи на планети. Међутим, потенцијално највећу претњу планети Земљи представља судар са неким великим астероидом, сличним оном који је ударом у нашу планету изазвао еколошку катастрофу.

У традиционалним пророчанствима симболички наговештене, опасности од катаклизми имају данас другачије значење. Представљене јахачима који оличавају глад, кугу, рат и смрт и наговештавају апокалипсу, актуелне и све веће привредне, здравствене, политичке и животне невоље доживљавају се као нови гласници пропасти света. Глобална пропаст човечанства и потпуно нестајање света су, попут човекове сопствене смрти, незамисливи и реакција на поништавање његовог постојања исказује се представом животног постништавила озраченог надом.

Човекова одговорност

Опасности из спољашњег света остале су константа, јер је човек и даље завистан од природе и њених хирова, али је појачана свест и о његовој одговорности за сопствено постојање и света у којем живи. Негативним последицама својих поступака, човек дописује апокалипсу као сценарио својих невоља. Уколико је након истека времена његовог одређеног трајања, окончање света логично и разумљиво, онда свако природно или људско угрожавање планете и њено уништења пре тог задатог краја има негативан етички предзнак.

У светлу тог предзнака се и појачава свест о несумњивој човековој одговорности за негативне утицаје на планети, које се због његове активности одражавају на климатске промене и смањени биодиверзитет. Имајући у виду управо такве промене, постало је јасно да оне означавају и почетак нове ере назване антропоцена. Овај термин, неологизам од старогрчког anthropos „људско биће“ и kainos „ново“, је први пут употребио Пол Круцен, добитник Нобелове награде за хемију, 1995. године. У сенци нових доказа о почетку епохе антропоцена, остају данас схватања о контроверзности овог термина и дебата о концепту периодизације који он имплицира.

Иако се холоценом називала последња геолошка епоха, у оквиру које се човечанство развијало скоро 12.000 година, веома брзе промене које се данас дешавају на планети због емитовања атмосферског загађења, синтетичких хемијских супстанци и пластичних елемената који се испуштају у океане, мењају животну средину на Земљи таквог обима да се те промене могу поредити са онима које су некад изазивале само геофизичке, климатске, вулканске или ванземаљске силе оличене метеоритима. Будући да су те силе током протеклих 4,5 милијарди година биле пресудне у обликовању планете, данашњи утицај човека несумњиво је такав да ће оставити трага на геолошке, биолошке и климатске прилике на планети, а тај утицај ће се одразити и на људски живот који ће бити потпуно другачији од оног који је био до тада.

У савременој култури повремено се јављају дела инспирисана најављеним доласком новог времена које карактерише дигитална технолошка револуција, појава нових медија, интернета, мобилних телефона и друштвених мрежа. Уколико се некадашња тематизација катастрофе у делима књижевности, уметности и масовне културе сагледа у контексту потоњих историјских и технолошких збивања, онда се може видети да управо таква продукција претходи феномену радикалне промене перцепције, условљене односом према стварности, технолошком операционализацијом виртуелне реалности и стварању машина визија које су утемељиле реалност виртуелног света.

Тај свет је постао неопходан посредник између људи и између човека и стварног света, али је доминација и неупитност таквог посредништва одузела човеку моћ адекватне перцепције стварности. У том контексту се и може говорити о катастрофи која представља урушавање и поништавање хумане основе човековог идентитета у циљу формирања његовог другог, новог идентитета. Он није дошао до границе својих моћи, али јесте до границе свог дотадашњег света. Као биће које потврђује себе тако што стално прекорачује границе, започео је и своју животну авантуру у виртуелној реалности.

Нови свет који ствара је потпуно другачији од претходног, а промене које су настале и које настају упућују да догођену катастрофу, као радикални преокрет, у изворном значењу ове речи. Попут других катастрофа ни катастрофа перцепције није потпуно уништење моћи човекових опажања, као начина самоспознаје и спознаје света, већ само оних његових чулних, тактилних одлика, које су тада биле битне у конституисању његове људскости. Доминација визуелног, које претендује да замени сва остала чула и учини вештачким човеков свет на један другачији начин од досадашње стварности, постаје чинилац новог света, нове културе и новог човека.