Трагедија отуђеног човека

Несумњив материјални и технолошки напредак, исказује се и негативним последицама које се манифествују човековим самоотуђењем. Одустајући од развоја хуманих вредности због неке примарне или секундарне користи, он је у самоизневеравању прихватио лаж као истину и усавршио праксу лицемерја. У настојању да многе до тада ненормалне и патолошке појаве нормализују, почео је да губи критеријуме и оријентире за вредности које су га адекватно потврђивале. Губљење хуманости као основе људскости неизбежно га је водило ка злу које је запретило да преовладава у његовом свету, а које је због користи проглашавао добрим. У амбијенту у којем су најбитније одреднице човековог постојања изван његове непосредне контроле, животна немоћ и незадовољство се исказују осећањем незадовољства и животног бесмисла чије увећање превазилази рационално и прелази у сферу ирационалног. Губећи контролу над својим негативитетом, човек постаје његова несвесна жртва.

Тематизовану у књижевности, ову појаву су адекватно сагледали изузетни ствараоци. Један од њих је и Албер Ками који је осветлио човекову тамну страну и приказао насиље као диктат његовог подземног, несвесног бића. Жанровски одређен као психолошки роман касног модернизма, који тематизује човекову отуђеност у бесмисленом и апсурдном животном постојању условљеним непредвидивим догађајима и случајностима изван његове контроле, његов Странац указује на механизме који се одвијају изван човековог свесне и рационалне моћи. Апсурд се догађа као реалност ирационалног и долази до изражаја у условима смањене рационалне контроле и свести о животним процесима.

Односом према ономе што му се догађа, као неком другом, главни лик романа, Мерсо, показује недовољно учешће у свом животу у коме се осећа као странац. Без довољно емоција и свести, којима би се исказао као креатор сопственог живота, њему се живот догађа, а осећај апсурда долази из немоћи да га емоционалом инвестицијом и већим степеном свести осмисли као своје аутентично, људско постојање. Догађаји који су претходили његовом убиству Арапина, показују да је он жртва сопственог негативитета кога се инстинктивно ослобађа у погодним околностима и у тренутку када је неадекватном и прекомерном реакцијом употребом оружја одговорио на појачани доживљај опасности од Арапина. Сагледан у координатама изузетно непријатног природног амбијента и људског фактора, Мерсо постаје несвесни актер трагичног догађа који ће пресудно одредити његов живот.

Агресија природе

За адекватно разумевање узрока промене његовог психичког стања најбитнији је непријатан доживљај самих природних околности којима је био изложен. У врелини која га је притискала и спутавала да корача, удар врелог даха изазивао је у њему одбранбену реакцију да се стиснутих зуба и стегнутих песница супротстави и савлада сунце које је своју мрачну опијајјућу моћ изливало на њега. Пожелевши да се склони од сунца, пронађе мир у сенци и освежи се водом са извора иза литице, кренуо је ка том месту. Тада је и опазио Арапина са којим је његов пријатељ имао сукоб.

Премда је за Мерсоа та непријатна епизода конфликта била завршена, сусрет са Арапином добија драматичну димензију јер долази после претрпљене агресије природе која га је испунила незадовоством и негативитетом. Када се Арапин који је лежао са главом у сенци, а телом на сунцу, мало подигао и ставио руку у џеп, Мерсо је стегао ревелвер у џепу свог капута. Иако је његово приближавање Арапин доживео као опасност на коју је реаговао вађењем ножа из џепа, одблесак његове оштрице постаје окидач акумулираног несвесног негативитета коме је пиштољ био само средство да га се инстинктивно ослободи. Једним хицем само је делимично то учинио, јер је брзо пришао погођеном Арапину и сасуо у његово тело још четири метака.

Посебно метафорично значење амбијента у којем се догађа убиство има летње доба које одликује вишак енергије оличене снагом сунчеве светлости. Креативно неостварена због постојећих ограничења, та енергија добија негативан предзнак и постаје чинилац насиља и деструкције. Акумулиран негативитет је чинилац незадовољства у појединцу, који га не усмерава ка узроку његовог настанка, који се најчешће и не зна, већ на другог који је повод за агресију. И управо терет свог психолошког негативитета, своје сенке, „тамног брата“ у себи, кога се трагично ослобађа у околностима погодним за то, показује размере Мерсоовог непознава себе и немогућности самоконтроле. Не потврђујући себе у људском смислу да буде оно јесте и на том путу упозна самог себе, што подразумева и спознају своје тамне стране и свог негативитета, он је постао себи странац који је изненадним и непланираним убиством другог човека изненадио себе, али тиме и потврдио своје странствовање у свом животу.

Промена свести

Апсурдно убиство се догађа у изузетним околностима које мењају перцепцију стварности и свест јунака. Ками убедљиво дочарава след догађаја који у збиру, са становишта главног лика овог романа, имају за последицу промену његове свести. Мерсо је извршилац убиства које свесно није имао намеру да учини, али је потенцијал створеног негативитета био пресудан у његовом ослобађању ирационалним поступком учињеним у стању смањене одговорности и одсуства свести о његовим трагичним последицама.

Иако је извршио убиство у ирационалним околностима свог промењеног доживљаја стварности, што је требало да буде олакшавајућа околност приликом одмеравања казне, Мерсо је осуђен на смрт због исконтруисане кривице убиства са намером и предумишљајем, изведене из његовог психолошког стања као карактеристике његовог идентитета. То стање је одређено као безосећајност, одсуство емпатије, а као аргумент је узето његово неплакање на погребу своје мајке и почињање интимне везе истог дана са девојком Маријом. У читавом низу фактора који су утицали да се Мерсо отуђи од себе, најбитнији је онај који је блокирао потпуније и истинитије испољавање његовог емоционалног потенцијала. Погрешно је сматрати га безосећајним, јер своја осећања није показивао нити их је освешћивао.

Наизглед уобичајена и сасвим нормална људска појава, Мерсо је трагичан лик који оличава човека отуђеног од себе и од других. Последица тог отуђења је осуда на смрт због убиства које учинио. Привидно може изгледати као апсурдно и немотивисано, али убиство које је извршио проистиче из сложеног психолошког процеса самоотуђења чији је трагични догађај његов коначни исход. Адекватним тумачењем овог процеса манифествованог јунаковим ирационалним понашањем, открива се његова неумитна логика која осмишљава и релативизује апсурд као безразложан чин. Иако без свесне и рационалне мотивације, трагично убиство је условљено јунаковим ширим и дубљим психолшким процесом који у том целовитом сагледавању постаје разумљив.

Писац је успео да представи сложен психички живот главног лика, који нам постаје близак, јер оно што је учинио, чине многи испуњени својим негативитетом кога се у помереној агресији непримерено ослобађају. Уколико их схватимо на прави начин, не у циљу оправдања, већ разумевања, можемо препознати идентичне процесе у нама чије освешћивање може бити значајна превентива у спречавању негативитета да се спонтано и независно од наше свесне намере ослободи према другом.