Такмичари равноправнији од својих ривала

Затварање последњих Олимпијских игара у Паризу отвара бројна питања која намећу спортска такмичења као симбол актуелних животних збивања, а гашење светла на борилиштима чини израженијом мрачну страну ових игара скривану њиховим манифестним шаренилом. У околностима истицања равноправности, спортисти најмоћније земље изузети од допинг контроле и стављени изван Кодекса и међународног стандарда тестирања постају равноправнији од свих других такмичара. Стимулисане да им буду наклоњене, судије су онај играч више који уколико не допринесу њиховој победи током игре учине то пресудом након завршетка надметања. Српски спортисти су имали прилике да доживе те бесрамне судијске крађе на овогодишњој полуфиналној кошаркашкој утакмици против тима САД, као што је на раније пливачу Милораду Чавићу одузета победничка медаља и додељена побеђеном Американцу.

На овогишњим ОИ пажњу спортске и културне јавности је заокупила алжирска боксерка Иман Хелиф која је, као и тајванска боксерка у другој категорији Лин Ју Тинг, освојила златну медаљу, убедљиво победивши своје ривалке. Обе боксерке су дисквалификоване са Светског првенства прошле, 2023. године од стране Међународне боксерске федерације (ИБА) због резултата на тесту за утврђивањем пола. Међутим, упркос тим резултатима, Међународни олимпијски комитет (МОК) им је дозволио учешђе на Олимпијади.

У изјави којом је потврђена та одлука, председник МОК-а, Томас Бах, је рекао да жене морају да имају право учешжа у женским такмичењима, а будући да су и Иман и Лин жене, њихово учествовање је неоспорно. У овој изјави није ништа проблематично, али је чињеница да су обе такмичарке дисквалификоване због вишег нивоа мушког хормона и утврђеног постојања XY мушког хромозона, што их је чинило јачим и неравноправним у односу на друге такмичарке.

Игнорисање науке

Када су својом суперирношћу током такмичења ове боксерке показале да су очигледно неравноправне у односу на друге, председник МОК-а се нашао у “небраном грожђу” и саопштио да “не постоје научне методе којима се јасно може одредити ко је жена, а ко је мушкарац”. Ово тврђење је нетачно и неистинито, јер се игнорисањем знања, нучне методе и критеријума полне припадности исказује тежња ка релативизацији досадашњег одређења мушкарца и жене, мушког и женског идентитета. С обзиром да је у свему садржано све, и у женском је садржано и мушко, као што је и у мушком садржано женско.

Чињеница је да и женска и мушка тела стварају исте полне хормоне, али у различитим концентрацијама које их и чини полно различитим. Иако психолошки и ментално сваки припадник женског или мушког пола осећа свој идентитет, који манифествује својим изгледом и понашањем, усклађеним са поседовањем одговарајућих полних органа, њихова генетска детерминанта је и хромозонски дата познатом различитошћу XX за жене и XY за мушкарце.

Будући да поједине жене, попут алжирских и тајванских боксерки, имају високу концетрацију мушког хормона тестостерона, оне су и биле у физичкој предности над осталим такмичаркама. Њихов идентитет жене по свим осталим критеријумима није споран, али их њихов хормонски дизбалан и вишак тестостерона чине физички супериорним и неравноправним у односу на друге такмичарке.

Стандардизација идентитета

Проблем са таквим особама се поставио и приликом верификовања резултата и такмичења у конкуренцији жена познате јужноафричке атлетичарке Кастер Семење, која је због природно повишеног нивоа мушког хормона постигла изузетне резултате у тркама на 800 метара и освајала златне медаље на Олимпијским играма и светским првенствима. Међутим, Светска атлетска федерација је почетком 2019. године, на основу Правилника о подобности за женску класификацију, покренула судски поступак са циљем да је примора да смањи вредност свог тестостерона као услов наставка каријере.

Премда је Суд за Спортску арбитражу у Лозани овај захтев Светске атлетске федерације оценио као дискриминишући, донео је одлуку да Семења уколико жели да се и даље такмичи у тој дисциплини мора да смањи ниво свог тестостерона како би се постигла неопходна равноправност са другим такмичаркама. Остављено јој је, међутим, да уколико не жели да се подвргне предложеној терапији да се такмичи у некој другој атлетској дисциплини у женској конкуренцији или да се такмичи у мушкој конкуренцији у дисциплинама које изабере. Суспендована од стране Светске атлетске федерације због вишка тестостерона од дозвољеног, она се жалила Врховном суду Швајцарске који јој је одбио жалбу и тако онемогућио да на светском првенству у Дохи 2019. године брани титулу у трци на 800 метара. Епилог ове приче је њена одлука да своју спортску каријеру настави као фудбалерка.

Премда је читав овај случај актуелизовао укинуту проверу полова атлетичарки 1999. године, отворено је питање преиспитивања и верификовања полног идентитета појединим особама у јавној сфери. Док у приватној сфери појединац има права да сходно својим природним датостима буде оно што јесте, у јавној сфери његова посебност, као индивидуална одлика природне супремације над другима, сматра се непожељном јер су због тога њени спортски ривали такмичарски неравноправни.

Овај резултат стандардизације припаднице женског пола као услова равноправног учешћа на спортским такмичењима није заживео, али се управо на последњој олимпијади показао у другом, замраченом светлу. Упитност човековог самоодређења изражена познатим Његошевим стихом “Шта је човјек, а мора бит човјек”, актуализује данас дефинисање припадника мушког и женског пола. У том смислу се и поставља питање шта је жена, а мора бит жена, односно шта је мушкарац, а мора бит мушкарац? Релативизација тог одређења и полних разлика у функцији је пролиферације бројних идентитета и апсолутизације воље и жеље појединаца да у немогућности самопотврђивања и реализовања својих људских и креативних потенцијала одлучују да не буду оно што јесу, већ да буду оно што нису.

Став челника МОК-а да се не може научно утврдити припадност припадника мушког или женског пола треба схватити у контексту све израженијег настојања релативизације полних и родних идентитетских одређења. Није тешко претпоставити да ће након усвајања таквог става, постати упитна и сама могућност одређење човека. И док је наведеним Његошевим стихом императивно подстицано потврђивање човекове хуманости, већ сутра овој упитности прети замагљивање и схватање да се не може утврдити шта је човек. Тиме се и хумана реалност у којој се он потврђивао оним што јесте преобликује у потенцијални простор у којем може бити оно што жели и што хоће да буде. То искушење појачано је снагом креативног потенцијала у њему који га подстиче да прекорачује границе свог постојања и да се не задовољава оним што има и што јесте, већ да распаљује своје жеље и увећава своје хтење да има оно што нема и буде оно што није.