Тајна лапота

Прометеј (Нови Сад и Балканолошки институт Београд, 1999., Службени гласник, Београд, 2013,

Бојан Јовановић у својој студији „Тајна лапота“ износи тезу да лапот није био стварни друштвени обичај, већ традиционални и научни мит. Његови аргументи засновани су на преиспитивању историјских доказа и дубинској психолошкој анализи народних предања.

Кључни разлози због којих Јовановић сматра да стварног убијања није било су:

• Психолошка, а не спољашња стварност: Јовановић тврди да приче о лапоту не одражавају историјске чињенице, већ душевну и духовну стварност. Оне су израз несвесне жеље младих да се ослободе терета старих (често тумачено кроз мотив оцеубиства), али та жеља у предању остаје на нивоу речи и симбола, а не дела.

• Функција забране, а не извршења: Суштина приче о лапоту није у опису ритуала, већ у његовом укидању и забрани. Предање обично описује како је обичај престао (нпр. када син сакрије оца и увиди његову мудрост), што служи као поука о неопходности поштовања старијих ради опстанка културе.

• Превентивна социјална функција: Народна казивања о суровости овог „обичаја“ заправо имају улогу да активирају свест о његовим погубним последицама. Приказивањем лапота као нечег застрашујућег из прошлог времена, заједница учвршћује моралну норму која такво понашање строго забрањује.

• Недостатак материјалних доказа: Јовановић указује на то да не постоје поуздани историјски извори или археолошки докази који би потврдили да је лапот икада практикован као нормативни друштвени обред на Балкану.

Према Јовановићу, лапот је „сећање“ на нешто што се никада није догодило у стварности, али је било неопходно у миту како би се успоставила цивилизацијска граница и заштитио култ предака.

Бојан Јовановић се у својој анализи лапота значајно ослања на структурализам Клода Леви-Строса, прилагођавајући његове методе српској етнолошкој грађи. Главни начини на који се користи овим учењем су:

• Примат облика над садржајем: Према Леви-Стросу, у миту облик (структура) има предност над конкретним историјским садржајем. Јовановић то користи како би доказао да предање о лапоту треба посматрати као структуру приче, а не као опис историјског догађаја. Самим тим, мит је слика „вечне истине” која постоји независно од тога да ли се убијање заиста десило.

• Бинарне опозиције: Као и Леви-Строс, Јовановић анализира мит кроз супротности. У случају лапота, то је сукоб између природе и културе (или дивљине и цивилизације). Убијање старих се представља као „природно” стање суровости које се превладава кроз „културни” акт милости и препознавања мудрости старијих.

• Мит као логички алат: Јовановић прихвата Леви-Стросову идеју да је сврха мита да разреши противречности које заједница не може да реши у стварности. Прича о лапоту служи да помири конфликт између биолошке неминовности старења (терета) и моралне обавезе према прецима.

• Упоредна анализа (компаративизам): Користећи се Леви-Стросовим приступом из дела попут Митологика, Јовановић не посматра лапот изоловано, већ као део ширег балканског и европског митског система, тражећи заједничку „граматику” у предањима различитих народа.

Јовановић заправо примењује Леви-Стросову „дивљу мисао” (la pensée sauvage) како би објаснио да народни геније кроз причу о лапоту не бележи историју, већ успоставља културни поредак.