Тајна Исусових речи

Без обзира шта се апологетски или критички мислило о новозаветном делу Библије, он је један од битних чинилаца наше имагинативне традиције. Као део Великог код(екса), Нови завет је заснован на учењу Исуса Христа, а срж тог учења представљају његове речи којима се обраћао својим савременицима. У тим својим обраћањима чинио је то на различите начине, па поједини његови искази одјекују до данас својом тајновитошћу. У покушају њиховог адекватног разумевања и тумачења, уочавамо најпре како се он обраћао својим ученицима и следбеницима, који су као апостоли добили након његовог васкрсења и вазнесења статус хришћанских посланика и благовесника, да проповедају царство божје и да исцељују болесне.

За разлику од предавања којима је своје ученике упућивао у тајне царства божјег, Исус се другачије обраћао обичним људима. Користећи алегорије говорио им је у причама, јер је сматрао да је то најпримеренији начин да они разумеју његово учење и прихвате његове поруке. Користио је тај језик јер је схватио да они “гледајући не виде и слушајући не чују, нити разумеју”. Разлог због којег је различито говорио слушаоцима он је сажето објаснио својим ученицима речима: “Вама је дано да знате тајне царства божјег, а онима напољу све у причама бива”. Приче засноване на поређењима користио је као средство да разумеју његово учење јер “гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумеју”.

Прилагодивши свој језик у зависности од могућности разумевања оних којима се обраћао, он је у комуникацији са својим ученицима више користио појмове, док је народу говорио служећи се првенствено причама и сликама. Метафоризација његовог говора долази до изражаја у развијеном алегоријском облику чије је значење хиперболисано. Тај значењски потенцијал Христових речи омогућује да се оне исказују на начин који добија свој ефекат. Посебну тајанственост њима даје неоткривање оног што је написао приликом обраћања књижевницима и фарисејима када су му довели жену ухваћену у прељуби да јој пресуди. Иако је његово учење засновано на психолошки тачним запажањима која претпостављају и одговарајуће начине решавања одређених проблема, Исусове речи имају и повишено литерарно значење које омогућује њихово разлито тумачење.

Етички принцип

Историјско искуство припремило је човека да на агресију одговори истом мером и распаљујући пламен осветољубивости одмаздом врати агресору увећано зло које му је он учинио. У беседи на гори пред ученицима и окупљеним народом, Исус наглашава да се не треба противити злу и указујући на могућност другачијег понашања вели: “ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други” и “Који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узму, подај му и хаљину”. Према непријатељу који нас угрожава агресијом, треба бити благонаклон и испољити љубав, јер ако се чини добро онима који и нама чине исто онда то не би било ни за какву похвалу, јер се и грешници тако понашају.

Наведени искази сажето казују етички принцип хришћанства заснован на божанској љубави, па у том смислу треба благосиљати оне који нас куну, чинити добро онима који нас мрзе и молити се за оне који нас гоне. За разлику од паганске неумерености у враћању зла и старозаветног правила одговора истом мером “око за око, зуб за зуб”, хришћанство указује на могућност другачијег одговора на агресију. Универзализујући морална начела до етичког принципа да зло без обзира ко га чини никада не може бити добро, оно би за хришћанина требало да буде неприхватљиво као средство одбране од зла. Зато он не би требало да одговори осветољубиво на исти начин, већ трпељиво тако што ће на добијени шамар окренути и други образ и оном који који му скине један, дати и други хаљетак.

Уколико би доследно прихватили ове Христове поруке и не супротставили се агресору адекватним средствима одбране, онда би му наша пасивност омогућила да лако оствари своје намере и дехуманизује нас као невине жртве. Болно историјско искуство је потврдило да се пасивним препуштањем немилости агресора не гаси њихово сладострашће за наношењем бола и убијањем других. С обзиром на чињеницу да многи агресори наносе штету и чине зло другима у упитном стању свог душевног здравља, имати разумевања за њих, одобравати и не спречавати њихове поступке значи бити нехуман према њима. Показује се, дакле, да је недовољно за животни опстанак само веровати у речи Новог завета, већ је потребно адекватно се одбранити од агресора. У том смислу је доследно понашање засновано на идеалним хришћанским етичким принципима добро за књижевност и уметност, али не и за човеков опстанак у данашњем свету. Непримењивост ових Христових порука у непосредном животу отвара питање њиховог адекватног разумевања и тумачења.

Вредност хипербола

Као израз доброте, Христове речи се не могу дословно, буквално схватити и узимати здраво за готово и применити као одговор на агресију непријатеља. Оне су упућене првенствено човековом емоционалном бићу у циљу освешћивања његовог потенцијала добра који у одређеним околностима тражи прилику за одговарајуће испољавање. Схваћено као снага која надвладава сваки негативитет, добро као одговор на зло је одбрана хуманости која у човековој свести добија утопијску моћ његовог остварења као божанског принципа. Веровање у такву могућност исказано је и српском народном пословицом “Ко тебе каменом, ти њега хлебом”, која је креативно сажела у снажну и упечатљиву поруку искуство о божанском добру као највишем моралном принципу. Сагледана у контексту новозаветног учења, ова порука симболиком хлеба, који означава основну храну за одржавања живота, указује на нешто знатно више и означава божанско добро као одговар на сваку животну упитност, па и на агресију и каменовање. С обзиром на претњу перманентног историјског негативитета, овом хиперболом се истиче значај добра као етичког вредносног оријентирима у односу према другом као починиоцу зла.

Премда ефикасно супротстављање неправди, агресији и злу претпоставља активност и борбу, чини се необичним и неадекватним заговарање другачијег односа. Показује се, међутим, да је хиперболама фикционализован етички принцип овог Исусовог учења да би се указало на човекове знатно веће духовне потенцијале као божанског бића него што му то његове могућности допуштају да их потврди. У оквиру тих могућности понашање према Исусовим захтевима би могло да се схвати као израз слабости и допуштања агресору да оствари своје намере и уништи нас. Међутим, искораком из тог контекста, означеног окретањем и другог образа након добијеног шамара, успоставља се другачија комуникација са насилником који нас је повредио. Бити спреман и отрпети још један шамар значи успотавити саосећајни однос са агресором који нас својим поступком искушава да истоветном реакцијом поништимо могућност другачијег одговора. Одолети том искушењу значи увидети моћ универзалног етичког принципа који негативно одређује свако зло, па и оно учињено у самоодбрани, јер било каква корист од чињења зла не може се означити добрим.

Упркос другачијој данашњој животној пракси, естетски аспект доброг, племенитог и хуманог открива у лепоти управо ону могућност човековог спаса као врхунског добра. Зато и Христова тежња да од морала направи уметност, како је приметио Настасијевић, није остала без ефекта с обзиром на то да је начином свог живота и његовим завршетком потврдио вредност моралних начела. Иако малобројни, његови искрени следбеници поверовали су и верују и данас у љубав као божански принцип, а надљудска моћ да се воле сви, па чак и неријатељи, доводи сваког човека до сазнања о свом божанском пореклу. Оно и открива тај велики потенцијал у нама на који указују и универзалне новозаветне етичке поруке као поуздану духовну основу и могућност превазилажења актуелних невоља које угрожавају људски опстанак и стварања једног другачијег, бољег и лепшег света.