Светови дивље филозофије

У преналашавању значаја западноеврпске културе на рачун вредности других култура, европоцентризам се исказао и односом према филозофији. У оквиру схватања да је филозофија процветала и своје плодове дала само у оквиру западноевропске духовне традиције, источњачка мисао је сматрана предфилозофском и филозофски нерелевантном. Иако су поједини аутори, попут Радакришне, аргументовано доказивали значај индијске филозофије, она је у контексту доминантног европског сазнајног обрасца имала статус „других знања“, што је одређивало и однос према њој.

Са постмодерном створен је шири контекст адекватног сагледавања различитих духовних искустава и њиховог филозофског легитимисања, али је већ са структурализмом створен метод за суштинско сагледавање природе и вредности сложених имагинативних творевина припадника тзв. примитивних култура. Леви Стросово проучавање митова америчких Индијанаца, резултирало је стварањем волуминизног четворотомног дела „Митологике“ и откривањем њихових сложених имагинативних структура. Његова књига „Дивља мисао“, својеврстан је увод у разумевање тих сложених творевина, а најзначајније сазнање је садржано у увиду да су ствараоци тих дела својеврсни „дивљи филозофи“. Они се према француском антропологу нису спекулативно, чистим мишљењем, теоријски и појмовно, бавили филозофијом, већ су то чинили користећи елементе који су им били на дохват руке. Одатле је и начин њиховог стварања назвао „кућно мајсторисање“, на француском бриколаж.

Иако се сматрало да су митови веома слободно испричане приче о натприродним бићима, утврђено је да су они веома прецизно структуирани и да несвесно преносе важне социјалне, културне и духовне поруке. На мета плану надструктура, важност тих порука се огледа у томе што су људи само њихови посредници, јер, према Леви Стросу, не мисле људи митовима, већ се митови мисле у људима. Будући да мит, како је утврдио Касирер, суштински проистиче из језика, митски потенцијал садржан је у језику, а мит је језички структуиран. Та међузависност језика и мита сачувана је као креативни принцип у песничком стварању, па је Хајдегер, откривајући да је у поезији прајезик једног народа, сматрао да суштину језика треба схватити из суштине поезије.

Наговештаји долазећег

Мит је протокњижевна форма која фикционализацијом фактичког подразумева и постварење фикцијског чији су садржаји и наративи добијали статус постојеће реалности за оне који су веровали у њихову егзистентност. У потоњим развијеним књижевним прозним и песничким формама, тај утопијски потенцијал добија у књижевном и песничком стваралаштву одлику профетског. Песници наговештавају долазеће и откривају правила и законитости са којима ће се потоњи истраживачи суочити као са већ постојећим открићима. Фројд је указао на њихов значај и признао да када би дошао до неког битног психолошког открића увидео би да су то места на којима су већ били песници.

Овај шири аспект духовних творевина и односа према производима мишљења, релативизује традиционално, уско академизовано гледање на филозофију. Будући да су од дела неких античких филозофа, попут Хераклита, остали доступни само фрагменти, реконструција њихове филозофије је и извршена првенствено на основу тих доступних елемената као и на основу сачуваних текстова других аутора који су оставили записе о њиховом делу.

Уколико је на такав начин могла да се реконструише Хераклитова филозофија, онда су и поједини аутори, попут Ничеа, узимали такву кратку, сажету форму као легитиман начин свог изражавања. У том контексту су и кратке форме народног стваралаштва, попут пословица, постале предмет филозофског разматрања и откривања филозофског у њима. Несумњиво је да дела народног књижевног и уметничког стваралаштва нису филозофија, али се сагледавањем њихових битних аспеката откривају њихови филозофски изрази. Народне песме, приче и пословице пример су народне филозофије, па су поједини наши аутори попут Јована Стрејића, Милоша Миловановића и Милоша Ђурића, доказивали народну филозофију у поменутим облицима усменог стваралаштва.

Његош и Црњански

Израстајући из народне традиције, поједини песници, попут Његоша, су успели да њене духовне вредности и инхерентну филозофичност транспонују у аутентична ауторска остварења. Аутор „Горског вијенца“ није само велики песник, већ и значајан мислилац који је дао одговоре на увек актуелно питање: „Шта је човек, а мора бит човек“. У контексту својих хришћанских и православних схватања, он је потенцијал веровања остварио у аутентичној религиозности. Свет у најширем космичком оквиру, представљен у делу „Луча микрокозма“, је божанска творевина у којој је своје место добио и божји супарник. На том метаплану, принцип добра и зла одређује и човеково постојање, па је и питање шта је он, а шта мора бит, увек актуелно. Његова актуелност је посебно изражена данас у време пост и трансхуманизма и тиче се битних промена којима је он изложен.

Сагледавањем шта се може променити у човеку, а да он суштински остане оно што јесте, утемељен у хуманизму као константи свог бића, открива се значај принципа његовог хуманистичког одређења изложеног прагматичним интересима појединачних група које тај свој интерес представљају као универзалну истину и настоје је наметнути свима. Имајући у виду управо шири мисаони хоризонт његовог стваралаштва, и песничка систематизована схватања, поједини аутори су и одређивали то Његошево стваралаштво као филозофију.

За разлику од свесног односа према сопственој традицији, поједини писци и несвесно баштине великих духовних искустава. Један од њих је и Милош Црњански који је поетику суматраизма засновао на сопственом осећању о свеповезаности свега у свету, а које је актуализовало најранија човекова магијско-религијским схватањама о повезаности свих живих бића и појава у природи. Развијена потом у митовима и усменим облицима народног стваралаштва, ова схватања су постала битан чинилац једне традиције која је дошла до изражаја у поетици Црњанског.

Мисао о међусобној повезаности свих природних објеката, бића и појава у свету присутна је код Црњанског и у ранијем стваралаштву, али он ствара поетику засновану на овој идеји тек када ју је и непосредно доживео и постао свестан њеног проживљеног значења. Иако без филозофског образовања, он је развијајући идеју о свеповезаности у свету, створио у оквиру поетике суматраизма импозантно литерарно дело које га представља и као нашег највећег дивљег филозофа у позитивном значењу ове синтагме, јер је као песник, романсјер, приповедач и есејист, не користећи филозофске појмове, већ служећи се литерарним средствима указао на значај метафизичке реалности за разумевање човека и његове начине осмишљавања сопственог постојања.

Премда имају своју естетску аутономност, значењски и сазнајни потенцијал књижевних и уметничких дела је знатно већи од њихових жанровских оквира. Имплицитна филозофичност чинилац тог потенцијала потиче из аутентичног односа према свету и стварању које није довољно себи, јер му је, као и свему што постоји у свету, према старокинеском учењу, потребно све.

Уколико ту свеукупну реалност разумемо као то све, односно све то, онда је свето тај неупитни искуствени оквир настанка духовних творевина, чије се аутономно значење и рецепцијски потенцијал огледа у потврђивању управо оних најширих релација које су и одликовале амбијент у време њиховог стварања. Упоредо са систематизованим научним знањем и филозофијом, уметници и књижевници, као дивљи филозофи долазе до битних сазнајних увида које као искуство постаје релевантно и за друге у њиховом тежњи да упознајући човека и његов свет остваре и већи степен самоспознаје.