Светлост дуга осам и по векова

Упркос неоспорном културном значају Светога Саве за утемељење националног и духовног идентитета, његово омаловажавање прати и обележавање осамсто педесет година од његовог рођења. Негативну традицију да се о највећем српском светитељу и просветитељу изричу и најстрашније оптужбе у циљу негирања његове националне припадности и вредности његовог дела треба схватити као сенку коју стварају препреке на путу светлости. Ту светлост представљају актуелне, хумане и културне вредности светосавског духовног искуства које су, на жалост, недовољно и неадекватно присутне у свести данашњих људи.

Адекватно разумевање свете традиције светосавља, претпоставља увид у њене дубоке корене везане најпре за личност Светога Саве, потом за његово дело и коначно за значај који је оно имало и има за културу, духовност и идентитет српског народа. Вредности светосавља потичу најпре од саме личности Светога Саве, који је доброту оплеменио умношћу и за живота постао оличење љубави, поштења и части.

Иако људи најчешће под присилом животних неприлика постају религиозни, Растко Немањић се слободно определио за духовни живот. Примио је са Исусовим учењем јасне и чисте речи које су му указале на значај правог пута и подстакле да крене њиме у свом процесу индивидуације и обожења. Зато је из потребе за непосредним религијским искуством и одлучио да се замонаши. Учинио је то слободно и без присиле животних невоља, одричући се благодети световног живота у владарској породици. У одлуци да напусти дотадашњи и започне нови живот исказан је његов однос према себи и према улози принца обласног владара коју је, према животном сценарију који су родитељи припремили за њега, требало да прихвати и да одигра.

Креатор свог живота

Међутим, управо у тренутку када је тај сценарио требало да почне да се остварује, јер је 1191. године од оца добио на управу Захумље, Растко је већ следеће године постао креатор сопственог животног пута. Од улоге која му је била намењена био је значајнији богопозив на који је спремно одговорио. Знајући да се неће благонаклоно гледати на његову одлуку, он кришом бежи на Свету Гору, одлази у руски манастир Светог Пантелејмона и успева да завара потеру која га је тада сустигла. Из овог убрзо прелази у манастир Ватопед у којем проводи неколико наредних година.

Манастирски амбијент био је адекватан за Савин психички развој и његово духовно усавршавање. За разлику од изазова који подстичу човека да се креативно потврди, искушења провоцирају негативни аспект његове личности да им подлегне. Док изазови мотивишу божанско у њему, искушења су упућена његовој тамној страни, његовој сенци. На том путу индивидуације и обожења монах Сава је и сам, попут Исуса у пустињи, био изложен искушењима. Њему се тада не обраћа Сатана, који је као божји супарник кушао Исуса, већ је као искушење и највећу препреку у процесу индивидуације видео тамну страну своје личности.

Савина самокритичка строгост оцртава ту његову тамну страну када пише о себи, својим слабостима и манама. Иако представљају ритуалну форму монашке скромности, Савине речи којима говори о себи као о многогрешном, недостојном и худом монаху, последњем од свију и увек слабом и лењом на духовно подвизање, имају и психолошку функцију његовог самокритичког односа према својим греховима и манама. Означивши себе худим као лошим, рђавим и злим, он упућује самопрекор којим себе куди и грди. Ове искрене речи изражавају реално осећање човека који се суочио са својом сенком, психолошким негативитетом у којем је препознао препреку за даљи развој своје личности. Будући да је од адекватног односа према тој сметњи зависио његов даљи духовни напредак, успео је да одоли искушењима тог негативитета и да га преобрази у његову супротност.

Преображај негативитета

Сагледавањем Савиног развоја у контексту индивидуационог процеса, може се уочити да је монашким целибатом, он успешно разрешио и однос према својој аними и преображени несвесни аспект своје психичке другополности ставио у функцију њеног свесног контролисања. У даљем изграђивању себе као целовите, кохерентне личности, која не подлеже искушењу лицемерја, усагласио је и своју персону, маску коју свако носи у комуникацији са другима, са својом суштином. Искреност у тој комуникацији, била је чинилац усклађивања његове персоне између захтева средине и његових индивидуалних потреба. Како су те потребе изражаване тежњом да помогне другима, улоге које је преузео биле су у складу са циљевима које је часним средствима настојао да оствари.

Са новим монашким идентитетом, Сава није потиснуо и заборавио Растка који је указивао на важност световних послова, попут организовања државе, које је требало обавити и омогућити успешно функционисање образовања, здравства и судства као њених важних институција. Овладавши и силом колективно несвесног, означеном као мана личност, Сава се потврдио као културни херој који је остварио и највиши степен своје индивидуације и постигао своје дубље обожење. Својом ортодоксијом и ортопраксијом Сава је постао оличење идеалног хришћанина и својим понашањем потврдио важност божанског принципа добра и љубави. Постао је јединствена личност која се искреном и правом вером упутила ка јаству као свом божанском средишту. Како се овај психолошки процес није одвијао само спонтано и несвесно, већ и свесно, резултат је целовита, усаглашена и хармонизована личност која се одликовала самоконтролом и зрачила унутрашњом духовном снагом чије је исијавање било благотворно и подстицајно за друге.

Вером изоштрена свест о тамној страни своје личности осветлила му је пут обележен успешном борбом против себе. Када је победио и преобразио свој негативитет, могао је да поведе и успешну борбу за добро у тадашњем свету и за свој народ. Само је таква личност која је превладавала и највећа искушења и остварила највећи степен самоусаглашености могла да искаже своју благотворну етичку и духовну снагу. Чињењем чуда, као што су излечења тешко болесних, Сава је као игуман Студенице потврђивао вредност свог духовног искуства исцелитељском моћи која је била од користи другима.

Односом према свом негативитету, тамној страни своје личности, Сава је настојао да уклони препреку на путу свог подвизавања, духовног и моралног усавршавања. Доследан хришћанском учењу, увидео је да се не може бити лицемер на том путу и очекиваним позитивним делима скривати свој психолошки негативитет. Знатно важније од његовог уочавања била је одлучност у спречавању његовог испољавања као показатељ немоћи. Активност усмерена у савладавању те немоћи може имати привремени ефекат потискивањем негативитета, али је трајни успех Сава постигао његовим преображајем. Тај успех је остварио бдењем над собом и својим манама, савладао своју немоћ и дошао до задовољства као плода свог труда.

Међутим, највећа вредност овог искуства није била у личном задовољству, већ у његовом значају које је оно добило и за друге као одређени примењиви образац. Несумњиво је да је овај резултат личног Савиног искуства у процесу индивидуације постао важан не само за Србе као појединце и као колектив, већ и за припаднике других хришћанских народа на њиховом путу изграђивања свог духовног идентитета. Зато је светосавље свето завештање једног значајног, импозантног духовног искуства отвореног према сваком који својим животним подвигом и добрим делима настоји да се потврди.