Шта нам се догодило и чему се надамо 2. део

Иако се, дакле, јасно указује на негативно деловање саблазни, ова упозорења остају без одјека у родитељима. У данашњем свету, они су изложени разним идејама и трендовима како да васпитају своју децу. Сматрајући да децу треба обучити у руковању оружјем, суочавати са агресијом, деструкцијом и убијањем, показати им рад коцкарнице и научити псовању, родитељи исказују жељу да она брзо одрасту. Зато се они и не супротстављају њиховој превременој сексуализацији и политизацији, не схватајући да се оне често врше у циљу педофилске злоупотребе деце и њихово истурање као пиона у политичкој борби. Под утицајем тих идеја, они губе и осећај за тренутак када треба дете изложити некој непријатној истини.

Сматрајући да је истина лековита, саопштавају детету истине које оно доживљава трауматично, а тај доживљај пресудно формира његову личност. Тако је у најбољој намери једна жена у Француској одлучила да свом усвојеном детету саопшти истину о његовом животу. Када је напунио 11 година, она му саопштава истину о томе да је усвојен, јер му је мајка умрла на порођају са њим, па га је отац због доживљене трауме губитка супруге и осећања да не може да брине о њему и дао на усвајање. Дечак је до тада показивао изузетну интелектуалну надареност и висок степен емоционалне интелигенције у изразима доброте и емпатије. Међутим, од тада почиње да се понаша другачије, затвара се у себе, испољава агресивност и када је одрастао постао је серијски убица недужних људи. Истина, дакле, не ослобађа и не лечи увек, јер може и да зароби, разболи и деформише.

Окрутна истина саопштена деци која још увек нису способна да је обраде и прихвате на одговарајући начин, има разарајућу токсичност на њихово душевно стање и даљи развој. Идентичан ефекат има и лаж која се саопштава у намери охрабривања, скривања и улепшавања непријатне истине. Значење саблазни може имати окрутна истина, али и улепшана, естетизована и кичизирана лаж. Будући да је дете, како га је тачно одредила Марија Монтесори, „упијајући ум“, његово некритичко прихватање негативних садржаја може бити од пресудног значаја за деформисање његове још потпуно неформиране психе.

Еротизација деце Потреба за инстиктивном родитељском заштитом својих нејаких младунаца исказују многе животиње које их грле и наткриљују да би им пружиле осећај безбедности. Поједини данашњи родитељи под утицајем разноврсних медијских садржаја заборављају управо то основно начело да децу не треба излагати екстремно неизвесним ситуацијама и негативним животним садржајима. Уколико их негативитет обликује, онда их он душевно и деформације, олуби и згужва, тако да у том стању њихов одговор на утицаје средине није одговарајући.
Незаштићена од непримерених садржаја баналне еротике и порнографије, деца се и тенденциозно њима излажу, како би се оваквим њиховим планским васпитно образовним заглупљивањем и отупљивањем нацији којој они припадају уништила перспектива.

Последице трауме Деца су попут младог дрвећа у равници изложеног једностраном јаком ветру који их својом снагом повија ка тлу, условљава њихов криви раст и не допушта да се њихова стабла усмере ка небу и израсту право. Суочен са природним тежњама биљака, човек и када схвати њихов раст ка небу као путоказ свог животног стремљења, не може да крене тим путем јер је условљен силама које су га у младости обликовале и одредиле му приземно постојање. Пресудан утицај у онемогућавању нормалног развоја има траума у најранијем добу, јер доживљен бол узрок је грчења и скупљања душе чије смањивање ускраћује човеку способност великодушности, односно могућност ширег и толерантнијег гледања на животне неприлике.
Образац те трауме је долазак на свет, али се болно рођење потискује и несвесно испољава у тежњи за враћањем непријатном искуству у циљу његовог спонтаног превазилажења. За разлику од овог свесног враћања трауматичном доживљају, којим се настоји успоставити контрола над њим, несвесна актуализација трауме делује невољно и присилно. У том контексту постаје рационално неразумљиво понашање повређеног појединца, али оно постаје схватљиво у контексту реалних последица излагања деце непримереним негативним садржајима. Наиме, резултати недавног истраживања последица одрастања деце у стресном и насилном окружењу показали су да су тада доживљене трауме битно обликовале њихов мозак и утицале на њихово ментално здравље.
Иако невидљиве, последице тог трауматичног искуства постају битно обележје њихове личности до краја њиховог живота. Ова истраживања су показала да те најраније трауме немају само психолошке, већ и биолошке молекуларне промене у самом мозгу. Трауматичним обликовањем структуре и функције мозга, појединац је предодређен да и као одрасла особа реагује на стресне и емотивне ситуације. Откривањем значаја протеина SGK1 у овом процесу, повезан је стрес у детињству са повећаним ризиком од депресије и суицидалног понашања. Имајући у виду ове дубље детерминанте понашања појединца, постају јасни њихови нерационални поступци.

Бити срећан Без обзира на однос према постојећој или будућој стварности, човекова је тежња да у самопотврђивању постигне задовољство, оствари смисао свог постојања и доживи срећу. У односу на грубу и болну животну реалност, тренуци среће су његов свесни и несвесни животни циљ. Тако је на уобичајено учитељичино питање шта жели да буде када порасте, Џон Ленон сасвим аутентично и искрено одговорио да жели да буде срећан. На њену примедбу да није разумео питање, он је одговорио да она није разумела одговор. Овакав Ленонов одговор проистиче из најдубље животне упитности отворене према различитим могућностима. Остварити срећу и бити срећан подразумева и одређени степен самоодрицања и саможртвовања. Албер Ками је ту жртвеност видео у свести, па остварење среће поставља као њену алтернативу и вели: „Бити срећан или бити свестан“.
На животном путу, током процеса индивидуације и потврђивања себе као аутентичног, јединственог бића, свако је изложен и одређеним искушењима која га заустављају и одводе на странпутицу. Подлежући тим искушењима, појединац одустаје од задатог циља да буде оно што јесте и настоји да се потврди у контексту датих чинилаца стварности. За разлику од изазова у виду одређених препрека које подстичу и мотивишу да се истраје на путу индивидуације, искушења скрећу с тог пута и одводе у странпутицу. Свако друштво утемељено на принципу правде утолико је перспективније уколико успева да ефикасно спречи природни егоизам појединаца изражен злоупотребом њиховог актуелног статуса и моћи. Уколико већи број појединаца подлежући искушењу егоизма успе да оствари те своје природне тежње на штету већине, онда легализована неправда изазива субверзивни друштвени набој који се настоји да разреши протестима и сукобима.

Условљено важећим социо-културним правилима и законима који подразумевају ограничења и казне због њиховог кршења, човеково понашање се разликује од његовог природног, спонтаног и слободног ослобађања и задовољења агресивног и сексуалног нагона. У немогућности да се у култури понаша природно, он, према Фројду, не налази у њој задовољство и срећу. Спутан да слободно испољи и задовољи своје нагоне, он је у култури незадовољан и несрећан, а на овом ставу је оснивач психоанализе утемељио свој антрополошки песимизам.
Међутим, иако га култура спречава да се природно понаша, човек није ускраћен за остварење задовољства и среће. Напротив. Читаве индустрије су у функцији задовољења човекових не само природних већ и нових културних потреба и његовог усрећивања. У контексту прослављања и празновања, успостављен је образац неумереног трошења и куповине не само потребних већ и многих непотребних производа. У новогодишњој грозници куповине, мамљени неодољивим распродајама, људи су преокупирани прибављањем ствари које их удаљавају од њих самих. На путу ка долазећем добу откривају будућност као велику депонију својих непротумачених снова. У забораву онога што им се догодило надају се својој бољој и лепшој прошлости. На прагу још једног новог циклуса стоје пред тајном времена све мање способни да себи поставе право питање за одговор којим би се приближили себи.