Шта нам се догодило и чему се надамо 1. део

Независно од тога како је протекао дотадашњи временски период, очекивање његовог завршетка и почетак новог циклуса подстиче у нама наду у долазак бољих времена. То „боље“, одређено као непријатељ доброг, носилац је веровања у сјајну будућност, које пред Нову годину распаљује наша оптимистичка осећања и размишљања мотивисана дубљим и несвесним магијским односом према свету заснованим на схватању о важности почетка за исход потоњег животног и радног процеса. О значају сваког почетка говоре и наше пословице: „Какви долазимо на свет, такви и остајемо“, „Што се грбо роди, то време не исправи“, „Како почне, тако и завршава“.

Сажето у неоспорно знање о томе да све што радимо треба започети на прави и најбољи начин, колективно искуство је исказано императивним понашањем које подразумева и одређену етичност. Одатле и потреба да иако се природно не осећамо баш најбоље, на почетку новог временског циклуса треба да будемо радосни и весели јер ћемо таквим својим оптимизмом, као колективно условљеним понашањем, утицати на будућност и оно што ће нам она донети. Задовољство у таквом понашању је утолико веће уколико је оно спонтано и проистeкло из дубље потребе да изразимо свој потенцијал за задовољством и срећом.

Принцип наде Међутим, крај дотадашњег и почетак новог циклуса је билансни период подвлачења црте испод дотадашњег времена и сходно том свесно или несвесно изведеном рачуну са собом, немају сви исте мотиве за удовољавање обрасцу очекиваног понашања. Различита психолошка стања одређују да се у билансном периоду, када се саберу, неки тада и одузму. Уколико се упркос свом другачијем осећању присилно понашају радосно, онда ће утолико пре после празника да се осећају тужно и празно, али и у таквом стању остаје притајено и скривено њихово живо надање.

Оптимизам је израз наде која као принцип утемељује човеково постојање. Нада претпоставља веровање у очекивано, а оно је утолико реалније уколико је засновано на принципу љубави која је основ оптимизма, јер оно што се воли и са којим се дели суштинско јединство чини оптимизам реалним у остварењу жељеног. Жеља је тада израз дубље мотивације хтења, које се оплемењено и подстакнуто љубављу лако остварује. Будући да поседујемо енергију животног потенцијала која се у контексту слободе може остварити и креативно и деструктивно, јединствена енергија зависно од одређења и представљеног животног циља може бити позитивна или негативна.

Испољена као добро или зло, она исказује релативност моралног предзнака које обједињује на свом полу. Супротни пол се одликује одсуством енергије и депресивне позиције из које проистиче песимистичко расположење и одговарајући животни став. Тада је човек безвољан без снаге да промени постојеће околности, природни ток ствари и супротстави се постојећем добру сматрајући да оно може бити боље.

Реални и лажни оптимизам Настала из латинског ‘optimum’ – у преводу најбоље, реч оптимизам означава позитивно схватање и сагледавање света. О позитивном аспекту оптимистичког односа према стварности говоре резултати истраживања. Утврђено је да урођени и научени оптимизам даје појединцима веће животне шансе од оних који имају песимистички поглед на свет, јер управо оболели од најтеже болести живе дуже у терминалној фази обољења од песимиста. Такође се показало да уколико појединца околина стимулише позитивним реакцијама на његов изглед, осећања и поступке да он почиње да обраћа већу пажњу на себе, да се пролепшава и постаје боља и пријатнија особа. Уколико је предвиђен такав исход, онда у контексту последице поменутог деловања он добија значење самоиспуњавајућег пророчанства.

Доказано је и да тзв. лажни лекови, познати као плацебо, давани оболелима са оптимистичком препоруком да ће им помоћи имају позитиван ефекат. Индиферентне супстанце које су им дате нису покренуле никакв процес у њиховим организмима, већ су стимулативне речи активирале њихов самоизлечујући потенцијал што је резултирало здравственим побољшањем и излечењем. Као што позитивно мишљење утиче на ток и исход болести, тако и негативно мишљење, које оличава nocebo, доводи до погоршања здравственог стања.

Сјај светле будућности има заслепљујућу моћ и онемогућава виђење праве истине о обећавајућем добу. Колико су обећања израз реалног оптимизма који утопијски подстиче веровање у остварење и немогућег, а колико је лажни оптимизам токсично спутавајући показује се тек након завршетка одређеног периода. Иако наслућиван, крах комунистичке утопије је обзнанила стварност након велике политичке и социо-економске кризе у којој су многи видели светло на крају тунела. Не помишљајући да оно долазило од воза који нам је ишао у сусрет, док смо стајали на прузи историје постали смо жртве свог нереалног оптимизма. Оптимизам са којим политичари на власти пословично најављују наредну годину константа је у њиховим предновогодишњим наступима и не разликује се од оптимизма који су показивали и у претходним периодима.

За разлику од оптимизма, песимизам, од латинског pesimum у значењу најгоре, је тамни поглед на стварност који може доћи због тамних наочара, односно предрасудних момената или реалног погледа на суморну стварност. Но, било како одређивали узроке песимизма, он означава наше незавидно стање у којем нисмо срећни и супротан је оптимизму који предвиђа успех и животну срећу. Истоветне негативне последице може имати и нереални оптимизам. Без искрене вере и утопијске снаге као основе у његову остварљивост, он само празно одјекује у људској души. Ритуално и формално подржавање и храбрење особе која треба да савлада или реши неки свој проблем, а да она има мало могућности да то оствари, наноси јој штету и хендикепира је. Тај, како се назива, „токсични оптимизам“, трује јој и загађује душу некритичким прихватањем празних речи. Са становишта животног динамизма у којем смо свесни сопствене улоге да првенствено од нас зависи колико ћемо успети да остваримо своје лепе снове, чини се да су успех и срећа својеврсне илузије којима се заваравају они који су застали.

Под прагом свести Оптимистички или песимистички став према стварности није резултат слободне воље појединца, већ је одређен његовим претходним и најранијим искуствима у време формирања његових битних карактерних одлика. У читавом низу негативних утицаја којима је он био изложен, посебно су били значајни они који су оставили и најдубље трагове у његовој души. Међутим, трауматични трагови постају евидентни у потоњем периоду његовог живота који показује његову хендикепираност због њиховог свесног или несвесног испољавања. Несумњиво је да неповољни породични амбијент и стресне ситуације у детињству имају пресудну улогу у формирању дечје психе и њихове личности. У многим случајевима потиснута траума из најранијег периода исказује се у несвесном деловању појединца испод прага његовог свесног сагледавања сопствених ограничавајућих могућности.

Од тога шта нам се догађа често је важније оно што нам се догодило што нас одређује чему се у будућности можемо надати. Поставља се, дакле, питање зашто се спотичемо у стварности и која је то препрека која нас спутава да живимо у жељеној доброти? Одговор на ово питање лежи у значају почетка за наредни животни период.

Искушења саблазни Имајући у виду да су најранији трауматични доживљаји обележили појединцима потоњи живот, негативно искуство је почетак који је одредио њихове невоље. Психолошки још неизграђена, без механизама одбране и критичког односа према великим искушењима, деца изложена негативним утицајима формирају црте своје личности које као њихов карактер постају судбинске одреднице њиховог живота.

Будући да остављају велике последице на човеков развој, негативни садржаји и трауматични доживљаји посебно су неповољни за дечју психу. Зато Исус Христос посебно истиче одговорност, кривицу и највећу казну за оне који саблажњавају млада људска бића.

За разлику од сабласти, у значењу утваре и авети, односно оног што није стварно већ њен духовни дериват, па је и суочавање са њом изазивало нелагодност, саблазан (од грчке речи за спотицање) означава узрок спотицања и пада у грех. Саблазан је препрека која омета потврђивање доброг, а камен о који се човек спотиче, верује се да га поставља ђаво као божји супарник. У том смислу је и сабласт и добила негативно значење јер провоцира и саблажњава неповољним утицајем. Саблазни долазе од поквареног срца оних људи који друге искушавају грехом, јер због своје кривице и греха одвраћају друге од правог пута вере и наводе их да згреше.

Једна од највећих казни коју је предвиђао Исус била је због кривице саблажњавања невиних и деце. Преузимајући из познате праксе Грка и Римљана кажњавање за најтежа кривична дела вешањем воденичног камена око врата осуђенику и његово бацање у дубину мора, он истиче да је боље човеку да буде тако кажњен него ли да саблазни неког од малих који верују у њега. Иако су искушења саблазни неминовност, човека преко кога она долазе очекује тешка посмртна казна, па зато Исус и опомиње оне које њихова рука или нога саблажњава да је одсеку и одбаце, јер је боље да у нови живот уђу кљасти или хроми него ли да имају обе руке или ноге, а да буду бачени и вечни огањ. Уколико их и једно око саблажњава, треба поступити на исти начин: извадити га и бацити од себе, јер је боље ући у нови живот само са једним оком, него ли имати оба ока и због саблазни бити бачен у огањ Гехене.

Моћ смирене љубави Сматрајући да је боље трагично завршити свој живот, попут кажњеника за највећа недела, него ли саблазнити младе вернике, децу која верују у њега, Исус је указао на опасност негативног деловања на оне који још нису оформљени. О томе како човек може и несвесно да негативно делује на друге, поготово на још неоформљену дечју душу пише и Достојевски. У роману Браћа Карамазови, један од његових главних јунака, указујући на човекову немогућност спознаје суштине ствари на земљи, истиче његову способност скривеног осећања непосредних и живих веза са другим, вишим светом одакле и потичу клице његових мисли и емоција. Изложен тим утицајима, он и сам, независно од своје воље, делује на друге.

О том човековом деловању на друге, јунак овог романа вели: „Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.“ Ово несвесно саблажњавање може се спречити надгледањем себе и лепотом благости свог изгледа показати способност контролисања свог негативитета уместо којег треба деловати знатно јачом силом смирене љубави.

Крај у наредном броју