Сабране песме Бранка Миљковића

Књигу „Сабране песме” Бранка Миљковића, објављену 2001. године у издању нишке куће Просвета (са поновљеним издањем 2002. године), Бојан Јовановић је приредио у сарадњи са књижевником Добривојем Јевтићем.

Шта све обухвата ово издање:

Ауторизоване збирке: Књига садржи све четири кључне збирке песама које је Миљковић објавио за живота: „Узалуд је будим”, „Смрћу против смрти” (заједно со Блажом Шћепановићем), „Порекло наде” и „Ватра и ништа”.

Расуте песме и заоставштина: Приређивачи су уврстили строг и пажљиво одабран избор из његове рукописне заоставштине. То су песме које су остале расуте по периодици или нису биле део његових главних књига.

Лирски есеји о поезији: Поред самих стихова, књига доноси и веома важне Миљковићеве теоријске текстове и есеје о песничкој уметности (попут чувеног текста „Орфичко завештање”), кроз које песник сам дефинише свој однос према језику, ватри и смрти.

Јовановићев антрополошки и уреднички приступ:

У пратећем тексту под насловом „Реч приређивача”, Бојан Јовановић користи свој препознатљиви психоаналитички и антрополошки апарат да осветли Миљковићев лик. За Јовановића, Бранко Миљковић је типичан пример уметника код кога је карактер постао његова лична и песничка судбина.

Јовановић анализира Миљковићеву опсесију сродним антрополошким мотивима који се провлаче кроз целу његову поезију:

Ватра и Ништа: Као симболи коначне трансформације, али и празнине са којом песник игра опасну игру.

Орфејски мит: Силазак у сопствено подземље (несвесно) ради спасавања поетске истине.

Суочавање са смрћу: Смрт у Бранковој поезији није крај, већ простор крајње аутентичности из ког песма уопште и настаје.

Овим уредничким радом, Јовановић је помогао да се Миљковићев комплетан песнички завет сачува од погрешних тумачења и представи новој генерацији читалаца у свом пуном, непатвореном сјају.