Роман као кривично дело

Данашње кризно доба каракерише егзистенцијална несигурност коју, увећану личним невољама, свако осећа и исказује на свој начин. Неспособни да сагледају праве узроке својих проблема и актуелних животних неизвесности, појединци их препознаје у одређеним појавама, догађајима и личностима. Не разликујући се од својих давних предака који су узроке тадашњих великих невоља налазили у негативним активностима својих покојних или живих чланова колектива и данашњи људи исказују склоност да метафоризују непознате узрочнике својих актуелних неприлика. Међутим, за разлику од својих предака који су убијали вампире и спаљивали вештице, они оптужују и осуђују фиктивне садржаје као узрочнике својих душевних патњи.

Пренебрегавајући реалност културе у којој књижевна дела имају своју естетску аутономност, стечену неоспорним резултатима научног проучавања и адекватним сагледавањем исхода повремених процеса вођених против писаца у дугог периоду сазревања свести о разлици између фиктивног и фактичког, поједини читаоци настоје да свој доживљај њихових садржаја представе и као непосредну стварност. У реалности између стварности и фикције, метафорика и симболика литерарног текста је својеврстан пројективни текст за читаоца, недовољно оформљеног идентитета и у стању животне несигурности, који препознаје себе и своје психичке карактеристике у садржају лепе књижевности.

Зависно од интезитета рецепције тих фиктивних садржаја, сваки читалац их различито доживљава. Уколико препозна себе у негативном лику може то дело сматрати увредљивим за свој углед, али их и сама судбина књижевног јунака може душевно узнемирити до стања психичког шока и депресије. О таквом утицају фиктивног на животну реалност људи сведочи и податак да су својевремено читаоци Гетеовог романа Јади младог Вертера, у великом броју дизали руку на себе, а то исто су чинили и они који су прочитали Зилахијево Самртно пролеће.

Имајући у виду управо такав утицај књижевног дела, поједини аутори их и објављују због остварења својих прагматичних интереса. Међу великим бројем прозних дела која се сваке године објављују у нас, пуно је и романа написаних са циљем ауторовог наметања своје верзије одређених догађаја из свог приватног живота. Увређени и понижени, као беспомоћне жртве, такви аутори су претили особама са којима су дошли у сукоб да ће им осветити романом. Многе од тих претњи романом су и остварене у домаћој хиперпродукцији овог књижевног жанра који је постао и своејврсно средство правде у циљу оптуживања и осуде других.

Симболички и метафорички аспекта прозног и песничког текста, представља и својеврстан пројективан тест за читаоца. Упркос естетској аутономији књижевних дела и различитим могућностима њихове рецепције, појединци их доживљају веома драматично и болно. Ту своју личну трауму настоје да представе и у ширем контексту као објективни догађај, па понекад за свој "душевни бол" затраже судску сатисфакцију и материјалну надокнаду. Уколико читалац лабилног психичког здравља, читајући роман доживи нервни слом, онда ће његове претензије за одштетом због душевног бола бити максималне, а књижевно дело би се на основу изречене пресуде могло прогласити опасним за ментално здравље читалачке популације. Када би се ирационално размахало и добило одјек у судској рационализацији, апсурдима се не би видео крај.

У том смислу се и поставља питање зашто такве реакције читалаца књижевних дела које спадају у домен психолошке дијагностике нису упутство за њихов психотерапијски или психијатријски третман, већ се њиховим оптуживањем писаца и отварањем судског процеса судница претвара у установу за ментално здравље? Да ли то значи да на сваком роману, деликатног садржаја, треба да буде назначено и упозорење да није за читаоце лабилног душевног здравља и да аутор и издавач не сносе никакву одговорност за последице уколико га такве особе прочитају?

Велике очи страха

Не тако давно предмет политичких и судских процеса била су књижевна дела и њихови аутори су оптуживани за угрожавање поретка, нарушавање јавног реда и мира, ревизију историје, неистинито и злонамерно приказивала друштвенополитичко стање у земљи изазивање националне и верске нетрпељивости, вређање личности које су оличавале врх тадашњих власти. Дела, попут романа Кад су цветале тикве, Драгослава Михаиловића, драме Голубњача, Јована Радуловића, збирке песама Источнице, Љубомира Симовића, Вунена времена, Гојка Ђога, добила посбан значај у домаћој књижевности, али је њихов пут до тог статуса био мукотрпан.

Редукованим читањем и тумачењем симболичких уметничких садржаја и видевши у њима вређање јавног морала и опасност за постојећи поредак, некадашње комунистичке власти су прибегавале њиховим осудама и забранама. У тадашњем тоталитарном режиму страх је представљао битно обележје власти чији су представници страхујући за свој положај индуковали страх код оних су их се бојали и стрепели за свој живот. Страх за власт и страх од власти сужавали су слободу и могућност адекватне рецепције фиктивних садржаја у којима су скутоноше властодржаца препознавале опасност за режим. Страх је увећавао њихове очи, па су оне тада виделе у одређеном садржају и оно што у њему није постојало. Иако објективно није егзистирало, виђено је било резултат пројекције оног што је постојало у онима који су настојали и друге да убеди у оно што виде. Трагично је да су у томе и успевали, па су и изузетни ствараоци подлегали масовној хистерији осуде својих колега и њихових дела.

Спада у већ својеврсну негативну кутурну традицију и опскурну судску праксу суђење писцима и њиховим делима због оптужби читалаца који су у њима препознали себе и затражили задовољство у њиховој судској осуди. Препознајући у описаном животу главне јунакиње романа Петријин венац сопствену судбину, једна читатељка је покренула судски процес против писца Драгослава Михаиловића оптуживши га за крађу њене биографије. Иако је од тог ексцеса у нашој средини, завршеног ослобађајућом пресудом писцу, прошло више година, чини се да јасна разлика између фактичког и фиктивног није јасно утврђена и да се доживљај фиктивног може узети као деловање фактичког.

И данас се суочавамо са идентичним појавама, а најава суђења роману Серафим, Дејана Стоиљковића, по тужби једног читаоца који је објављивање овог доживео трауматично, указује се као варварска претња оспоравању креативне слободе и поништавању аутономних вредности културе, књижевности и уметности. Научна утврђеност естетске аутономије књижевних и уметничких дела не ускраћује могућност читаоцима да та дела доживе на себи својствен начин. Међутим, аргумент доживљеног душевног бола за који се судским путем тражи новчана надокнада од писца, указује да је књижевно дело послужило као пројективни тест за читаочево латентно душевно стање.

Када се његов доживљај и субјективистичка рецепција текста постану критеријуми пресуђивања, онда у релативизацији и произвољности третирања ауторовог књижевног дела оно постаје предмет судског процеса. Будући да тужилац не одбацује такву оптужбу и тужитеља који се препознао у роману добронамерно не упућује одговарајућим специјализованим медицинским службама, суд прихвата наведену аргументацију и заказује процес. Уместо да се неосноване оптужбе против аутора и његовог дела одбаце, оне се, дакле, узимају као основа процеса који прети да роман буде, уместо књижевног, проглашен кривичним делом.

Опасност варварског самопоништавања

Превазилазећи своје законски утврђено деловање, суд настоји да арбитрира у области фиктивног, какво је књижевно дело, поводећи се за доживљајем тужитеља који је читањем књижевног дела препознао себе и доживео душевни бол. За тај бол, као нематеријалну штету, тражи одређену материјалну, новчану надокнаду. Исход таквог процеса може бити само ослобађајућа пресуда за писца, јер би било која друга одлука могла покренути и лавину оптужби против других аутора и њихових дела и претварање судница у луднице, а поједини читаоци би могли да затраже одштету за претрпљени душевни бол и од наследника ауторских права класика чије су романе прочитали.

У контексту своје књижевне аутономности, роман као обимнији приповедни прозни текст не представља фактографију дођаја и личности већ дело засновано на фикционализацији животних и културних садржаја. Читаочев доживљај фиктивног постаје његова психолошка реалност коју он може сматрати и постојећом стварношћу. Лично постварење фиктивног је његово легитимно право, али његов покушај да и друге увери у фактичност измишљеног је спорно и уколико се том покушају да судски легитимитет онда се култура излаже опасности варварског самопоништавања.