Речи новог света

Означивши прапочетак из којег је све настало, реч је, према библијском миту о стварању света, добила онај значај који ће се потврдити и у потоњем човековом културном развоју. У складу са његовим одређењем као бића које уме да говори, човек је развио способност да користи речи као средство промене постојећег и стварања новог света. Будући да је артикулисаном мишљу, заснованом на речима, успешно променио природу изван себе и у себи, у његовом језику се огледају друштвене, културне, економске, политичке и духовне промене.

Према принципу арбитрарности језичког знака, речи представљају произвољан скуп гласова којим се именују одређене ствари, бића и појаве, а њихова акустичка слика као означитељ није условљена смислом, односно њеним означеним аспектом. Међутим, пуки збир гласова добија у појединим речима повишено значење када оне постану симболичко обележје духа једног времена. Нису дакле оне створене да би имале то значење, већ су га добиле у околностима које су њима исказале оно што је за човека постало битно. У данашњем свету непрекидних промена, такве речи означавају и почетну реалност новог света која ће потом добити и глобални цивилизацијски значај. Зато је од недавно и успостављена пракса издавача познатих речника да објаве реч која обележила протеклу годину.

У данашњем западноевропском свету се као карактеристична за претходну 2025. годину, према избору Dictionary.com-а, показала фраза "шест, седам" ("six, seven"). Иако на манифестном плану нема конкретно значење, јер се произвољно користи у разним приликама, она има дубљи смисао у постојећем културном и друштвеном контексту. Показује се да почетно спонтано и ирационално реаговање на овај начин, изговарањем бројева "six, seven", нема одређено значење, јер функционише као бесмислени усклик који је свеприсутан. Сматра се да је значај ове речи последица „brain rot-a“ - "труљења мозга", због прекомерног конзумирања све краћих, површних и забавних садржаја и снижене способности за дубље промишљање проблема и анализу информација, што је постало карактеристика изолованог зависника од друштвених мрежа који низак степен свог самопоуздања исказује израженим егоизмом, смањеном емпатијом и способношћу за адекватну комуникацију у стварности.

Смисао бесмисла

Тај примарно ирационални гест користи се као известан поздрав и њиме се манифествује сопствено присуство у датом амбијенту без јасног идентитетског обележја, али је употребом у различитим ситуацијама добио одређена значења: "тако-тако", "можда ово, можда оно" и слично. Његов почетни и несвесни значењски импулс потиче из контекста основног бројног низа навођењем њена два члана: шест и седам. У контексту њиховог изговарања, ова два броја, без конкретног означавања, немају првобитно нумеричко значење примењиво у стварности. Њихова бројна вредност се поништава спонтаним изговарањем без одговарајуће функције која би имала и одређени циљ. Међутим, они претпостављају бројеве који им претходе у низу као својевсна нумеричка датост, а онда се њиховим изговарањем имплицира задатост оних који им следе.

Уколико би тај вербални гест упоредили са оним што чине припадници српског народа када у одређеним тренуцима говоре "три, четри", онда је несумњиво да се њиме исказује тежња за покретањем. Из дубине несвесног, евокацијом само два броја суседна броја из примарног низа, било да су то "шест, седам" или "три, четри", несвесно се актуелизује сопствени потенцијал пред другима, као и других према нама, да се може кренути даље. И док се стваралачка животна снага у конкретном социокултурном амбијенту манифествује на овај начин у позитивном значењу, изоловани појединац се понаша у виртуелном свету на другачији начин. На то указују речи које су лексикографи из других центара изабрали за најзначајније у протеклој години.

Лексикографи Кембриџовог речника прогласили су "парасоцијално" ("parasocial") за реч 2025. године, јер она означава везу коју појединци имају са непознатом особом или са вештачком интелигенцијом. Обично су те особе познате личности или четботови са којима људи данас масовно остварују парасоцијалну комуникацију. С обзиром на старо ривалство између Кембриџа и Оксфорда, не чуди да се оно испољава данас и у избору речи године.

За разлику од Кембриџових, лексикографи са Оксфорда су сматрали да су протеклу годину обележиле речи, односно синтагма, "мамац за бес" ("rage bait"). То је, према дефиницији Оксфордовог речника, намерно осмишљен провокативан или увредљив онлајн садржај у циљу изазивања беса или негодовања да би повећао приступ одређеној веб – страници или ангажман на друштвеним мрежама. Иако су ове речи познате и коришћене још од 2002. године, њихова учестала употреба указује на дубљу промену у начину на који се изазива, тражи и везује пажња. И док се раније изазивањем радозналости привлачила пажња, данас се драматично променила тактика изазивања емоција и начина реаговања. Упркос томе што су људи све више свесни методе манипулације, не одолевају да реагују на разне провокације и постају жртве мамца који им је изазвао бес. Указивање на значај ове синтагме, наговестило је њену данашњу знатно озбиљнију актуелност, јер је Пентагон назвао "Епски бес" војну операцију против Ирана, започету 28.фебруара нападом америчке и израелске војске на ову земљу.

Ослобађање негативитета

У околностима глобалне животне несигурности и масовног незадовољства људи, њихова испуњеност негативитетом се исказује испровоцираном реакцијом на одређени визуелни или вербални садржај на интернету. Ти садржаји представљају, у ствари, својеврсне мамце поводом којих они реагују не увек смислено и рационално, али, по правилу, агресивно у циљу ослобађања негативног осећајног и мисаоног набоја. Одговарајући на такав начин на садржаје који су их испровоцирали, задовољавају потребу за ослобађањем свог негативитета. Будући да се у тим реакцијама у неумереној агресивности исказује њихов бес, искаљивање тог беса је означено интернет беснилом.

У данашњем дигиталном свету, испољавање људског негативитета добија облик новог нихилизма који игнорисањем универзалних етичких норми и релативизацијом постојећих моралних схватања и истине апсолутизује право на слободно испољавање свог става који се са становишта својих егоистичних интереса проглашава моралним и истинитим. Како је таква испровоцирана реакција афективно пражњење и дубљих потиснутих психолошких садржаја, насталих трауматичним доживљајима, којим се смањује емоционална напетост, утолико је она као абреакција и јаче мотивисана. Испровоциран неком објавом, као мамцем, он исказује своју жестину и бес. Појединац, дакле, прихвата тај мамац да би се ослободио напетости свог негативитета, али посежући за варварском могућношћу решавања свог незадовољства постаје несвесна жртве таквог свог реаговања које формира његов образац понашања. То спонтано давање одушка свом бесу, ствара једну сасвим другачију реалност, одвојену од стварности, у којој се може испољити стихијско, безобзирно, безосећајно и некултурно понашање.

Одсуство обзирности према другима карактерише сегмент данашње реалности који се шири и, како показују појаве на друштвеним мрежама, прети да преовлада у међуљудским односима. Уколико појединац не може да контролише свој негативитет и самовољно у свом беснилу доживи извесно задовољство, онда је његова реакција показатељ његове незрелости и менталног стања у којем потенцијал свог негативитета пројектује у другог или га се, изманипулисан мамцем за бес, неконтролисано ослобађа. Постајући свестан тог механизма, увећава могућност да превазиђе то задовољство, јер када се самоуразуми постаје спреман да учини за себе знатно више од бесног реаговања. А да ли ће сходно том увиду тако и учинити зависи од многих чинилаца који одређују његов морални и људски идентитет.