Рат за културну прошлост

Један од битних узрока кризе модерног света лежи у губљењу традиције, њеном искорењивању и нестајању њене унутрашње виталне снаге која је давала моралну и етичку снагу припадницима културе засноване на тој традицији. Истовремено, новостворене нације траже своје дубље утемељење у прошлости, јер немајући своје аутентичне корене, отимају туђе у циљу њиховог преименовања и присвајања. Како се одвија овај процес, може се видети у контексту српског културног простора, у којем је културно наслеђе Срба изложено варваризацији од стране припадника новостворених и историјски неутемељених нација.
Јединствен српски етнички и културни простор на Балканском простору доживео је током историје разне облике дезинтеграције. Будући да је након првог таласа хришћанизације делимично у 7. веку, а потом у 9. столећу тај простор духовно хомогенизован, самосталне државно облике ће добијати у средњем веку у оквиру Рашке (Србије), Дукље (Зете) и Босне. Иако започет знатно раније, раскол између западног, католичког, и источног, православног хришћанства 1054. године је био пресудно важан за потоњу етничку и културну судбину Срба на западном делу Балканског полуострва. Други битан моменат је османско освајање овог подручја и губитак независности српских средњовековних држава Србије (1459), Босне (1463) и Зете (1496). Падом ових држава престају да постоје њихове владарске династије, долази до прекида континуитета дотадашњег вишевековног државног и културног српског потврђивања на просторима Балканског полуострва и почиње процес исламизације српског становништва.
Покатоличење и исламизација православних Срба био је први корак ка њиховом етничком отуђењу и претварању у Хрвате и Муслимане. Без сопствене државне заштите, Срби су и на осталим подручјима Балкана током наредних векова били изложени прогањању и етничком и националном отуђењу: поарбанашењу на Косову и Метохији, бугаризацији и мађаризацији. У 20. веку нашли су се под ударом комуниста који су на српским етничким просторима стварали нове нације: у Старој Србији Македонце, у Црној Гори Црногорце, у Босни и Херцеговини Муслимане.
Након сецесионистичких ратова почетком деведесетих година 20. века које су нападима на Србе и војнике Југословенске народне армије повели припадници новостворених нација у тежњи да разбију дотадашњу заједничку државу и створе сопствене самосталне државе, исти актери су започели ратове и за српско културно наслеђе. Показало се да за разлику од југословенских држава које су Срби створили, а у којима су Хрвати, Муслимани и Албанци имали сва национална права и могућности националне афирмације, државе које су ове нације потом стварале заснивале су се на србофобији, геноциду, уништавању српске културе и протеривању српског народа са његових вековних огњишта.
Ове историјске околности треба имати у виду када се сагледавају актуелни варварски напади на српско културно наслеђе на простору Балканског полуострва. Проблем новостворених нација Муслимана (Бошњака), Македонаца, Црногораца и Албанаца, као и Хрвата је у тежњи за културним укорењивањем у дубљој прошлости од историјског периода њиховог настанка. Будући да су без сопствене одговарајуће културне традиције и историје, потребу да се укорене у далекој прошлости настоје да задовоље присвајањем првенствено српског културног наслеђа. У борби за то наслеђе не бирају средства и воде праве пљачкашке ратове за отимањем и присвајањем српског културног блага. Када Срби указују на свој етнички и културни простор који је далеко већи и шири од државних граница Србије, онда се пројекција агресивности представника новостворених нација исказује у пуном обиму. Фиктивну опасност од Срба доживљавају као стварну, јер у њих пројектују садржај своје психолошке сенке и њиховом демонизацијом стварају од њих непријатеље као циљ агресије, приписујући им наводну злонамерност коју су, у ствари, они имали према њима.
Иако се игнорисање традиционалних вредности чини и са становишта нових представа о свету у којем оне губе свој дотадашњи значај, таквим ставом се само маскира лицемерје двоструких стандарда. Док се национални предзнак сматра неважним за дефинисање порекла одређеног културног добра, чиме се морално и правно настоје да анестезирају припадници културе од којих се оно отуђује, истовремено оно добија легитимно национално одређење за припаднике културе који их присвајају. И док се брига Срба за сопствено културно наслеђе означава спорним присвајањем, припадници нових нација то наслеђе под плаштом заштите аутентичне баштине проглашава сопственим културним добром.

Комунистичко деловање У време владавине комуниста, због чега и период који је називан социјалистичким треба адекватно именовати комунистичким са свим политичким и идеолошким импликацијама негативног историјског искуства једног облика тоталитаризма, тај лицемерни однос је исказан у вођењу и остварењу антисрпске културне и националне политике. Будући да је православно хришћанство као светосавље било битан чинилац националног идентитета српског народа, југословенски и српски комунисти су се после Другог светског рата жестоко обрачунали са верницима у Србији и свештеницима Српске православне цркве. Истовремено су испољавали толерантан однос према католичким верницима у Хрватској, од муслимана у Босни и Херцеговини су створили посебну нацију, а формирањем Македонске православне цркве, коју је тада признао само Ватикан, настојали су да потисну Српску православну цркву из Републике Македоније и на овом подручју, историјски и етнички означеном као Стара Србија, створе нову македонску нацију.
Тако се и релативизовао значај славе као хришћанског православног обреда за национални идентитет српског народа. Неоспорна је чињеница да је овај обред везан искључиво за српску духовну традицију и да су га од давнина практиковали само припадници српског народа, који су се управо по слави и разликовали од других, околних народа, а по различитим крсним славама посвећеним свецима заштитницима својих породица су се и међусобно разликовали. Међутим, изложени разним религијским и идеолошким утицајима, Срби су присилно мењали своју дотадашњу веру а потом у процесу етничког и националног отуђења постајали припадници других, нових нација. Задржавши свој језик, традицију и обичаје, наставили су да славе своје крсне славе. Зато је нетачно одређење да крсна слава постоји и у традицији других народа на Балкану, попут Хрвата, Македонаца, Бугара, Црногораца и Албанаца, јер је овај обичај везан првенствено за народну традицију Срба. То што се среће код поменутих других народа је последица етничког и националног отуђења Срба који су, постајући припадници других нација, сачували траг свог националног идентитета.

Црногорско антисрпство Свака нација има свој формативни период, време када се ствара и хомогенизује вишом свешћу о свом историјском и културном значају. Прилику за другачијим националним самопотврђивањем део једног народа или нације добија у време рата, као што је, на пример, Милован Ђилас тврдио за Србе у Црној Гори да су након Другог светског рата и револуције формирали нову црногорску нацију. Том комунистичком идеологијом отровани су многи Срби, који су због личних интереса и напредовања у новом друштву, негирајући своју српску националност, себе сматрали припадницима нове црногорске нације. На комунистичком антисрпском наративу, иницираном Ђиласовим текстовима после Другог светског рата, грађен је вештачки идентитет Црногораца као посебне нације.
У настојању да се Црногорци радикално одвоје од српских етничких и националних корена, написана је и етногенеза Црногораца у циљу оспоравања њихове српске културне традиције, а круну тог процеса представља стварање тзв. црногорског језика и „Црногорске православне цркве“. Истицање те различитости од Срба исказује се негирањем српских етничких корена. У комичном јунаштву самопотврђивања да буду оно што нису, новокомпоновани Црногорци су изгубили осећај традиционалног чојства да сачувају припаднике српског народа од себе када их вређају грубим фалсификовањем историје. Иако је Одлуком Народне скупштине српског народа, донетој на седници 26. новембра 1918. у Подгорици, Црна Гора уједињена са братском Србијом у једну државу са династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступила у заједничку отаџбину Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, поводом стогодишњице ове одлуке Скупштина у Подгорици је 2018. године донела Резолуцију којом се поништавају одлуке о уједињењу, а јуна 2026. Скупштина Црне Горе усваја закон којим Србију означава као окупатора Црне Горе након Првог светског рата. У тежњи да на антисрпству потврде себе као посебну нацију, Црногорци фалсификују неоспорне историјске истине и ослобођење и уједињење Црне Горе са Србијом проглашавају српском окупацијом. Поричући своје српство бруталним вређањем Срба, они данас наликују овцама којима сопствено руно смета. А „овци којој своје руно смета“, како се вели у песми „Женидба Душанова“, „онђе није ни овце ни руна“.
Вођени комунистичком антисрпском политиком и припадници новостворене македонске нације су након Другог светског рата, у настојању да се историјски дубље потврде, македонизовали српско културно наслеђе. Проглашавање за македонску народну традицију оног што је већ сакупљено и означено српском културним наслеђем, добило је на замаху након државног осамостаљења ове југословенске републике под називом Северна Македонија. Као једина земља на свету која на својој територији нема ниједан историјски споменик своје националне културе, она је присвајањем античког грчког наслеђа показала комичне претензије за дубљим културним утемељењем. На мети припадника ове нове нације су и дела српске средњовековне културе коју чине око 800 значајних цркава и манастира које су саградили српски владари и великаши на овом подручју.

Хрватско уништавање и присвајање У тоталном геноциду над српским народом током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској, извршено је и уништавање српске културе на подручју ове геноцидне државне творевине. У оквиру идеологије да трећину Срба треба побити, трећину протерати а преостале покатоличити и похрватити, Хрвати су исказивали свој однос и према српској традицији и култури. У тежњи да уклоне Србе из те своје државе, они су брисали трагове и њиховог културног присуства, а оно што нису могли да униште присвајали су и проглашавали својим културним наслеђем.
Иако су у НДХ забранили употребу ћирилице, српски ћирилични натпис на надгробном споменику Вигња Милошевића у Кочерину присвајају и проглашавају спомеником свог ћириличног писма. Стећак којим је обележена смрт овог српског великаша 1404. године, припадника хумског племства, као и сви овакви надгробни споменици на овом херцеговачком подручју пример су православног српског културног наслеђа. На овом простору се управо ћириличним писмом и на српском језику исказује православни хумско-рашки културни континуитет. Како није написан латиничним писмом и на латинском језиком, он припада првенствено тадашњој православној српској традицији. Будући да је покатоличено српско становништво преименовано потом и кроатизирано, натпис са овог српског споменика се представља као хрватска ћирилица.
Неоспорно је да мермерна шестоугаона крстионица на којој је уклесано име Вишеслава, првог по имену познатог српског кнеза који је као родоначелник династије Властимировић владао од 780. до 814. године, припада српском културном наслеђу и да представља споменик из времена другог таласа покрштавања Срба насељених на јадранском приморју. Простирући се и у залеђу јадранске обале, тадашња српска држава је обухватала Рашку, Босну, Травунију, Захумље, Паганију и Конавле. Крстионица потиче из манастира Светог архангела Михаила на Превлаци код Тивта, а Млечани су је однели приликом пљачке и уништавања овог манастира у 15. веку у Венецију, где је откривена у 19. веку у капуцинерском манастиру. У контексту ових чињеница показала су се неуспешним сва досадашња настојања хрватских историчара и археолога да докажу да она припада катедрали у Нину, а да је одатле пренета у Венецију у 18. веку, али су ратне прилике омогућиле да је Мусолини 1942. поклони Павелићу, чиме је Вишеславова крстионица стављена у функцију лажне историјске потврде вековне хрватске државности. Зато када се данас хрватски политичари сликају пред овом крстионицом у Сплиту, наликују птичуринама окићеним туђим перјем.
Иако спада у културну традицију Срба у Крајини, „Ојкача“ је као десетерачка песма, од 2010. године на предлог Републике Хрватске уврштена на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства као угрожено хрватско наслеђе. Хрватско присвајање српске Сињске алке, српског научника Николе Тесле, дубровачке књижевности, српских писаца, попут Будислава Будисављевића и Владана Деснице, показује одлучност једног пројекта за чије се остварење користе недолична и нечасна средства. Хрватско прекрајање културне историје у циљу присвајања српског културног наслеђа је непрекидан процес са јасним циљем брисања свих трагова о вековној српској традицији и постојању Срба на подручју данашње хрватске државе. Агресија на споменике и садржаје српске културне баштине одвија се непрекидно и има облик правог рата у области културе. Последњи у низу тих хрватских напада је извршен одлуком Министарства културе и медија Хрватске донетом 20. априла 2026. године да традиционални српски породични обред крсну славу прогласи својим културним добром.
Иако је 2014. Србија успела да овај обред уврсти на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног наслеђа човечанства, као обичај српског народа, битан за очување националног идентитета, хрватско Министарство културе и медија доноси одлуку да слава, крсна слава, крсно име, крсница, представља прославу породичног, обитељског свеца заштитника као вишевековну традицију католика у долини Неретве. Дефинисањем славе као традиционалног обичаја православног и дела католичког становништва југоисточне Европе, не указује се на њену битну националну одредницу. Иако се слава очувала код покатоличених Срба у Далмацији, навођење да она спада у вишевековну традицију католика у долини Неретве је груби историјски фалсификат, јер ти Хрвати који славе славу су покатоличени православни Срби чије је покрштавање извршено на крају 19. и почетком 20. века за време бискупа Пашкала Буцоњића, хрватског фрањевца из Херцеговине српског порекла.
Културно наслеђе Срба у Хрватској не може да бежи, па га у процесу настављеног геноцида над Србима Хрвати не могу протеривати, али су га могли уништавати и присвајати. На примеру односа према српским сакралним споменицима може се сагледати то уништавање и присвајање. Само два дана након одлуке хрватског Министарства да српску славу прогласи хрватским културним добром, у ноћи 22–23. априла 2026. године извршен је вандалски напад на православну Саборну цркву Преображења Господњег на Цветном тргу у центру Загреба. Тог 22. априла, пре инцидента, одржана је комеморација којом је обележена 81. годишњица пробоја логораша из усташког концентрационог логора Јасеновац.
После ових догађаја, на православној Цркви Светог Спаса у Цетини код Книна, задужбини краља Твртка I Котроманића, истакнута је хрватска застава, а испред ње је одржана римокатоличка миса. Будући да је ова црква једна од најзначајнијих српских светиња у Далмацији која припада српском средњовековном наслеђу, овај догађај само је последњи у низу претходних покушаја њеног покатоличења и хрватског присвајања.

2. део : Исламизација српске традиције