Пркос и инат

Службени гласник, Београд, 2008.

Бојан Јовановић у својим антрополошким студијама посматра пркос и инат као кључне одреднице српског националног карактера, али им приступа дубље од обичног „тврдоглавства”.

Инат као одбрамбени механизам

За Јовановића, инат није само пуко противљење, већ „одговор немоћног”.

• Психолошки корен: Инат се јавља када је угрожен интегритет појединца или заједнице. То је начин на који се чува „ја” у условима велике спољашње пресије (нпр. током векова ропства).

• Ирационална природа: За разлику од логичног отпора, инат је често ирационалан – човек је спреман да иде на сопствену штету само да би осујетио туђу вољу. Јовановић то види као израз „дивље мисли” која одбија да се покори страној логици.

Пркос као етичка категорија

Пркос је за Јовановића „племенитији” облик отпора:

• Веза са жртвом: Док је инат често деструктиван, пркос је везан за појам достојанства. Он се јавља у ситуацијама када је смрт извесна (нпр. у епској поезији или Косовском завету).

• Митска димензија: Пркос претвара појединца у хероја. Он је израз слободе која се остварује упркос судбини (fatum-у). У књизи „Карактер као судбина”, аутор објашњава да пркос заправо мења судбину, јер смрт прихваћена са пркосом постаје морална победа.

  „Танатологија” ината

• У контексту смрти и култа предака, инат се појављује као отпор према самој пролазности:

• Пркос смрти: Народни обреди (магија, бајање) су својеврстан инат смрти – покушај да се она превари или „надмудри”.

• Колективни карактер: Јовановић закључује да су пркос и инат формирали српску историју као низање сукоба са моћнијима, где је очување карактера (етоса) било важније од биолошког опстанка.

Јовановић упозорава да инат, иако је помогао опстанку, може бити кобан у модерном времену ако остане само деструктивни нагон без вишег циља.

За Бојана Јовановића централни архетип српског ината и пркоса је Марко Краљевић. Он га не посматра само као историјску личност, већ као психолошко огледало народне душе.

Ево како Јовановић тумачи Марков лик у контексту карактера и судбине:

Марко као „Човек изнад судбине”

Марко Краљевић је за народног певача неко ко се инати и самим законима природе и историје:

• Инат према султану: Марко признаје турску власт (историјска судбина), али је непрестано поткопава својим инатом (спава кад му се спава, пије кад му се пије, оре царске друмове). То је израз „дивље мисли” која не прихвата туђег господара.

• Однос према оцу: У контексту који Јовановић обрађује у Тајни лапота, Марков сукоб са оцем Вукашином око поделе царства је заправо превазилажење породичног деспотизма. Марко бира правду („ни по бабу ни по стричевима”), чиме свој етички карактер ставља изнад породичне везе.

Пркос смрти и божанским силама

За разлику од других јунака, Марко се инати и самој смрти:

• Снага ината: Он не умире од мача, већ зато што је „Бог стари убилац” тако одлучио. Чак и тада, он баца топуз у море и убија Шарца, инатећи се чињеници да ће га ико наследити или надмашити.

• Виталност: Јовановић истиче да је Марков инат заправо израз виталне снаге народа који одбија да нестане са историјске сцене.

Инат према ауторитету (Психолошка страна)

Јовановић објашњава да је инат према ауторитету (цару, везиру, сили) код Срба често замена за стварну моћ:

• Магија ината: Када не можеш војно да победиш силу, ти је побеђујеш инатом и исмевањем. То је психолошка одбрана која чува унутрашњу слободу.

• Двосмисленост: Аутор упозорава да овакав инат има и лошу страну – он често води ка самоизолацији. Марко је увек сам, он је „вук самотњак”, што је црта која се пренела и на национални карактер – тешко се уклапамо у колективне системе јер нам инат не дозвољава да признамо ичији ауторитет.

Јовановић закључује да је Марко Краљевић заправо „инат који хода”, и да док год је тај мит жив, жив је и тај специфични отпор према сваком покушају „укалупљивања” нашег народа.

Бојан Јовановић лик мајке Јевросиме посматра као врхунски етички коректив и чувара породичног и народног морала. Она је противтежа Марковом сировом инату и снази.

У контексту Јовановићевих истраживања, Јевросима представља:

Победу начела правде над крвним сродством

У антрополошком смислу, Јевросима врши преображај из мајке (биолошког заштитника породице) у глас савести.

• Чувене речи: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу” су за Јовановића кључни тренутак српског етоса. Она сина не саветује да преживи по сваку цену, већ да сачува карактер. Тиме она обликује Маркову судбину као праведног јунака.

Етички стуб заједнице

Док је Марко „дивља мисао” и снага, Јевросима је религијско-морална свест.

• Јовановић истиче да је она замена за ауторитет оца (који је у епској песми често приказан као неправедан или насилан, попут краља Вукашина). Она је та која Марка усмерава да служи истини („ни по бабу ни по стричевима”), чиме се заправо укида деструктивни аспект лапота (сукоб генерација) и успоставља склад кроз поштовање моралних закона.

Архетип „Велике Мајке”

У психологији коју Јовановић користи, Јевросима је архетип мудре старице. Она не користи магију за заштиту (као што то чине бајалице), већ користи реч и благослов.

• Марко је само наизглед суверен; он је суштински везан за мајчин благослов. Без њеног одобрења, његов инат би био пука хајдучија, а са њим он постаје витез који брани сиротињу и правду.

Жена као чувар завета

Јовановић примећује да је у српској традицији жена често та која преноси и чува „косовски завет” и моралне кодексе док су мушкарци у борби. Јевросима је симбол те стабилности која спречава да се народни карактер распадне у хаосу и самовољи.

Без мајке Јевросиме, Марко не би био национални јунак, већ само снажан појединац без циља. Она је та која његов инат претвара у пркос за више циљеве.