Александра Грубор
БЛИСКОСТ ДАЛЕКОГ VERSUS ОТУЂЕНОСТ БЛИСКОГ
(Бојан Јовановић, Блискост далеког, Анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005)

Зашто нам, готово свима и готово увек, језик науке делује сувопарно? Да ли из обичне навике? Из простог одбијања да се уопште усредсредимо на читање нечега што има предзнак тешке, сурове озбиљности? Свеједно. Прошле су године од тренутка нашег првог упознавања са језиком Бојана Јовановића, и сада већ знамо да научни дискурс није оно што ће нас сачекати у заседи, иза редова које он исписује. Његове су студије књижевни род, а његов приступ проблемима душе врста уживљавања, тиха борба против ледене дистанце.

И зато се, увек, питамо шта нам је ту занимљивије, да ли језик, проблем, или емпатија? Јер би сасвим искључиво било рећи да ми себе не налазимо на овим страницама. Искључиво и слепо. И ту негде себи проналази место и Јовановићева нова књига Блискост далеког. У својих тридесет огледа о блискости супротности, наизглед далеког, о танким граничним линијама и финим дистинкцијама, Бојан Јовановић, путујући кроз време, историју књижевности, постулате науке, са пажњом бира примере који сведоче о истрајности варљивих поларитета, и то зато да би нам их приближио, да би нам помогао. А овај свет, срећом, још увек оставља простора за helping hand, када она већ постоји, и када је потребна, признали ми то или не.

Оно што причу ове књиге разликује од других јесте потпуно одсуство искључивости. Бојан Јовановић поштује свет свог читаоца, његове радости, његове заблуде. А нама преостаје да бирамо. Имамо жеље, имамо афинитете. Неко ће изабрати оглед о болу, бежању од бола, уживању у њему, поистовећивању са њим, а неко онај о јединству мушкарца и жене у коме се може наићи и на ставове које би радо пригрлила савремена феминистичка теорија. Као што би се иза Леонардове животне тајне из истоименог огледа радо заклонили сви данашњи „настављачи“, јер је савремена техника омогућила и конзерваторима и лаицима, да одгледају како се два лика, лик уметника познатог пола и рода, и лик жене, сасвим прецизним мерењима стапају у један.

Почевши, већ у самом предговору, једним Андрићевим цитатом, сегментом текста у коме Андрић каже да има тренутака када су вода и ватра за њега једно исто, Бојан Јовановић дели са нама, поред свог знања етнолога и антрополога, или мултидисциплинарног поборника хуманистичких наука, и читав један свет његових личних књижевних малих и великих „љубави“: Камија, Ничеа, Цветајеву, Борхеса... И у томе, можда, предњачи оглед Умност лудости, за који би се могло и претпоставити да је посвећен Дон Кихоту.

Управо ће у том огледу Бојан Јовановић рећи да је „ово дело постало и својеврсно огледало не само доба у којем је настало, већ и будућих времена у којима се до данас отвара заинтересованим да читајући Дон Кихота упознају и скривени део себе“.

И то је, можда, и порука ове књиге Бојана Јовановића: да скривени део није некакво наше „стидно унутарње“, како је то својевремено написао Анри Мишо, да је скривени део само скривен, а не и a priori жигосан. И да, наравно, нисмо усамљени у свом скривању скривеног дела. Као што нећемо бити ни у разоткривању. Да смо, баш напротив, у добром друштву. Од Заратустре, преко Башоа, Јунга, до Црњанског и Андрића. Уз помоћ Бојана Јовановића.