Празнични преображај свакодневља

Крај дотадашњег и очекивани почетак новог временског циклуса означава и билансни моменат актуелног социопсихолошког стања којим се исказује и однос према створеном негативитету чије би неконтролисано ослобађање могло угрозити постојећи поредак и односе међу људима. Као потенцијална субверзивна опасност, тај набој се ослобађа током трајања празника на културно допуштен начин, па су зато у новогодишњем празновању и дозвољене разне лудорије које се током године не смеју да чине. Да се та лоша енергија може и другачије неутралисати доказује и помирење завађених у време Божића познатим српским обичајем под називом прочка када су чланови породице међусобно једни другима опраштали током године учињене грехе.

Функционисање друштва идентично је психофизичком функционисању његових чланова. Показује се да њихови организми, осим потребног броја нових, створе и велики број дефектних ћелија потенцијалног малигнитета које њихови имунолошки механизми неутралишу. Уколико дође у питање имунолошки процес, онда те ћелије постају здравствена опасност, али је не мања опасност од болести која појединцу прети и због створеног психичког негативитета. Као што у његовом организму настају дефектне ћелије, тако и његова психа ствара од потиснутих непримерених мисли, неизражених емоција и осећања кривице несвесни негативни потенцијал који, уколико се не ослободи вербално кроз исповедање и покајање, може представљати здравствену опасност и испољити се у болести као симболичком изразу несвесног негативитета.

Утврђено је да је један од честих узрока болести и психолошки негативитет који се због осећања кривице несвесно увећава и испољава на патолошки начин. Када се, на пример, усамљена мајка у телефонском разговору захвали сину за празнични поклон, а да јој он није ништа поклонио, онда то постане довољно да се у њему покрене осећање кривице које се изражава неким његовим обољевањем. Сматра се да узрок болести могу да буду неизражене емоције и потиснуто осећање кривице, а начин да се то спречи је искрен однос према себи и истинит живот. Уколико живимо свесно на такав начин, наше несвесно нема потребу за интервенцијом, али уколико лажемо да би нешто сакрили, несвесно узрокује болест као последицу неразрешеног осећаја кривице. Да би се обрадили и разрешили унутрашњи конфликти, корисне су исповести и молитве као и обично преиспитивање савести пре спавања.

Писмено исповедање

Признавање сопствене кривице је први корак ка успостављању адекватног односа према сопственом негативитету, својој мани, болесној зависности и неадекватном понашању које се настоји исправити. Када незадовољан тим својим отуђеним делом себе над којим жели да успостави контролу, појединац призна, пред собом и пред другима, да је зависник, алкохоличар, наркоман, лажов, лопов или криминалац, онда је учинио први и најважнији корак ка остварењу циља. Покајање је порука којом се од другог тражи опраштање за неправду, штету и зло које му је учињено. За разлику од кајања које може бити површно и необавезно, покајање подразумева психолошки преображај као својеврсни гарант да се учињено неће поновити.

Прагматични Јапанци који су највише духовне вредности будизма потврђивали у непосредној пракси припремања чаја, вештини мачевања или писања поезије, створили су зен, а данас успоставили обичај писменог исповедања својих грешака као део свакодневне праксе. Наиме, у Јапану се готово свима пружа прилика да изразе своје покајање због неког учињеног прекршаја и обећају оном кога су повредили да грешку неће више поновити. Писање таквог рефлексивног или интроспективног текста је својеврсно васпитно средство за преиспитивање и чишћење сопствене савести. Онај ко прими овај покајнички текст фактички прихвата ауторово извињење и опрашта му учињену грешку, али грешник мора својим непосредним понашањем да докаже своју промену и тиме покаже да је заслужио даље поверење оних које је повредио.

Овакав начин неутралисања душевног негативитета није само ефикасна превентива од његових нежењих последица за појединца, већ и за његов колектив. Имајући у виду позитивне аспекте ове праксе, несумњиво је да би било јако корисно када би појединци, попут политичара, пре преузимања високих јавних функција исказали своје покајање због учињених грешака, како због свог душевног здравља, тако и због здравог друштва.

Опраштање и покајање

Покајничким признавањем својих грешака и греха, човек се ослобађа осећања негативитета које га као нечиста савест узнемирава, гризе и еродира имунитет због чега и подлеже обољењу. Болест је тада испаштање као присилно кажњавање за непримерен поступак којим је другом нанета штета и учињено зло. Осим покајања сопствених, важно је и опраштање туђих грехова који такође обеспокојавају, јер подстичу осветољубивост и враћање учињеног зла чињењем зла.

Када се сугерира опраштање, чини се да нема ничег лакшег и једноставнијег него опростити другом штету коју нам је причинио својим понашањем. И заиста, формула: “опраштам ти”, изгледа адекватно решење за отежано и усложено стање настало огрешењем о важећа правила морала или кршења постојећих закона. Опростити значи учинити нешто простим, једноставним, односно растеретити и релаксирати тешко душевно стање. Покајањем и опраштање човек постиже смирење своје душе чија узбурканост га изводи из животне равнотеже.

Опраштањем се оболели ослобађа болести, а уколико је она узрокована првенствено психолошким чиниоцима онда је излечење утолико брже и изненадније. Када је Исус излечио одузетог, он је освестио и деблокирао његова ограничења, лимитирајуће узроке његове болесне нефункционалности. Речима: “опраштају ти се греси”, он му је помогао у превазилажењу тешког и сложеног здравственог стања, тако што га је олакшао и упростио. Поједноставивши му душевно стање ослобађањем греха, оболели је могао да изврши његову наредбу да устане, хода и оде своме своме дому, а тиме и потврдио своје излечење и оспособљеност за нормалан и здрав живот. Дајући одузетом оно што му је потребно да би се уцелио и исцелио, Исус га је излечио сабраношћу. Овим чудом, једном од многих које је учинио, исказао је своју исцелитељску моћ. Међутим, као што је решење сложеног здравственог проблема било у његовом поједностављењу, оличеном у опраштању, тако је чудесно исцељење резултат сасвим обичног приступа манифествованог снагом јединства битних аспеката личности.

Сваку невољу, под којом се подразумева и обољевање, карактерише кризно стање као последица подлегања искушењима, али које је и својеврстан изазов и прилика да се оно превазиђе активирањем латентних виталних и креативних потенцијала. Иако присилно и невољно, човек је принуђен да се мења и у том процесу промене себе остварује и виши степен своје индивидуације. Успостављањем комуникације са дотадашњим потиснутим и успаваним делом себе, остварује се критеријум здраве личности способне да влада собом и да у промењеним околностима својим доследним и принципијелним понашањем увек потврђује свој идентитет. Такво умеће живљења се и заснива на способности да не чекамо празник да би се ослободили постојећег негативитета, већ да коришћењем празничног принципа и обичан дан претворимо у празник. Његова егзистенцијална вредност се и огледа у могућности откривања битног животног принципа у свакодневљу. Зато се умеће празновања исказује првенствено адекватним односом према свакодневици, што и омогућава "да од празника", како вели песник Миљковић "лепши обичан буде дан".