Потонуће у хипокризију

У процесу своје индивидуације и изазовне тежње да буде оно што јесте, појединац је изложен и искушењима да постане и оно што није. Градећи свој идентитет, он настоји да задовољи потребу за усаглашавањем различитих чинилаца свог постојања одређених свесним и несвесним у контексту односа између “ја” према вишем и нижем делу себе, односно према “над ја” као инстанци морала и савести и седишту свог инстинктивног и нагонског бића. Упоредо са развојем “ја”, формира се и његова персона као маска којом остварује компромис између захтева средине и својих потреба. Та маска, као архетипски аспект његове личности, плод је филогенетског искуства као начина његовог опстанка прилагођавањем друштвеним правилима и другим људима.

У тежњи да се представи не онаквим какав јесте, већ каквим жели да га виде, човек истура своју маску која омогућава да успешно игра одређену друштвену улогу, скрива своје право лице и живи паралелне животе. Уколико се они међусобно допуњују као комплементарни онда су у функцији целовите личности и њеног интегритета. Међутим, уколико су међусобно супротстављени, онда се дволичност успоставља као образац понашања који обележава таквог појединца. Савест стално преиспитује процес изграђивања личности и увек реагује када је угрожена њена целовитост, али свесни део “ја” проналази оправдање за некохерентно понашање и релативизацију моралних начела.

У процесу индивидуације и свог животног развоја, човек мења своја схватања и увиђањем да је некад имао једна, а потом усвојио друга морална правила која доследно примењује, не значи да је дволичан, већ само да је у различитим периодима живота био, на пример, интровертан и екстровертан, атеиста и искрени верник. Лицемеран постаје када показује, сходно приликама, час једно, час друго лице, која су истовремено чиниоци његовог идентитета.

Неухватљиве сподобе

Иако је маскирање као мимикрија позната и у биљном и животињском свету, само човек користи способност да се представи другачијим него што свесно сматра да јесте. Заричући се да говори истину и када лаже, он својим дволичјем настоји да обмане и превари друге. Као средство успешног скривања неодговорности, ароганције, обмане и злонамерности, дволичност се исказује као карактеристика појединаца који усавршеним лицемерјем постају префигане варалице. Данашњи лицемерни човек је најуспешнији у јавној политичкој активности обмањивања својих грађана, а највећу штету чини залагањем за мир, а потпиривањем ратних сукоба.

Хипокризија се препознаје и у понашању оних који не живе своје идеје, ставове и схватања, јер док јавно говоре једно, у приватном животу се понашају сасвим супротно. Бесрамни егоистични лопов, своје лице настоји да прекрије маском поштеног, скромног и часног алтруисте. Појединац који лобирањем и подмићивањем чини све да би добио жељену награду, остварењем тог циља истура маску своје лажне скромности и на уобичајене честитке одговара да му наводно искрено није ни стало до постигнутог успеха и да је и сам изненађен како је до њега дошло.

У релативно стабилним друштвеним околностима, манифестна дволичност је сведена на мањи или већи број појединаца, али у дуготрајућем нечистом добу кризе и неиздиференцираних супротности добра и зла, истине и лажи, лицемерје добија размере шире друштвене патологије и културне изопачености. Преокретањем вредносне хијерархије и преовладавањем негативних карактеристика, потискују се и маргинализују праве хумане и моралне вредности. Подлежући прагматичном искушењу, појединци због привилегија и материјалног богатства губе част и поштење. Тада и умире хуманост у њима, који остају у животу, али као својеврсни живи мртваци доводе у питање реалност људског света. У пракси опстанка и остварења жељеног успеха уместо врлина завладају пороци што делује подстицајно на умножавање лицемера. Прећутно легитимна дволичност се разлистава у бројну многоличност и људско обличје претвара у неухватљиву сподобу.

Неосновано самохвалисање постало је начин бестидног самопотврђивања и легитимно средство у комуникацији на друштвеним мрежама. Пастернаков стих “све тоне у фарисејство”, својеврсна је дијагноза нашег актуелног духовног и моралног стања, али пре него дође до потпуног потонућа, вредан би био сваки покушај спасавања дављеника макар због оних који су одолели искушењима хипокризије и након општег бродолома још увек пливају и очекују спас.

Хипократ за хипокрите

Данашњи живот наликује непрекидном игрању премијерне представе моралне схизоидности друштва у којем се под маскама јавног залагања за највише вредности, приватно толерише неморал и корупција којима већина подлеже као средству решавања својих проблема. У правој епидемији људске дволичности, данашњи хипокрите су болесници које би могао лечити неки нови Хипократ. Међутим, када би он започео терапијски третман ризиковао би да га највећи лицемери прогласе морално оболелим и присилно хоспитализују, јер се својим понашањем потпуно разликује од њих.

Преовладавање прагматичности над моралном принципијелношћу одређује и данашње време опште хипокризије у којем је лицемерје постало пожељно понашање као начин лаког остварења животних циљева. Успех добија статаус неупитности, јер се због важности да се он постигне више и не поставља питање како се до њега долази. Међутим, оно ипак добија важност када појединци који су се као познате личности јавно залагали за поштовње традиционалних моралних принципа, постану још познатији скандалозним откривањем да у свом приватном животу крше те принципе.

Толерисано лицемерје

Објављивањем компромитујућих садржаја приватности нарушава се њена гарантована заштита, али се тада исказује екстремна нетолерантност према дволичности. Док се није открила, она се толерисала као лична тајна појединца која не угрожава друге. Међутим, њено откривање ставља у други план проблематичан начин на који је та приватна тајна постала јавна истина. Током скривања те истине важиле су речи пословице: “Заклела се земља рају да се тајне све не знају”, али је њеним обелодањивањем потврђено важење супротне пословице: “Заклела се земља рају да се тајне све сазнају”. Када се огољеним лицемерјем као начином живота успешних појединаца манифествује неискреност и лажност њиховог пренаглашеног осуђивања порока које су практиковали у приватном животу, онда откривање тајне добија у јавности размере скандала.

Лицемерје се прећутно толерисало док се није открило, исказало као ругоба и у форми естетске одбојности обновило значење друштвено неприхватљивог понашања. Негативан однос према таквом понашању сажима се у поруку исказану речима кнеза Мишкина из романа “Идиот” Достојевског да ће “лепота спасити свет”, али се њен значај огледа у тежњи за усклађивањем јавног и приватног сваког члана друштва који треба да се формира као целовита личност. Унутрашњом лепотом оствареног душевног склада, он би потврдио истину свог духовног и моралног постојања и као личност од интегритета био гарант моралне одговорности у обављењу својих породичних, друштвених и професионалних улога.