Од поткултура до наткултуре

Успостављање одређеног важећег обрасца културе, који је у модерном друштву добио форму културног обрасца, само је делимично остварење креативног потенцијала једног друштва. Упоредив са језиком који се говором ограничено користи, тај потенцијал је знатно већи од датих могућности у његовом различитом испољавању. Уколико није адекватно усмерен ка културном развоју у оквиру постојећег доминантног обрасца, онда се он остварује на друге и другачије начине на његовој маргини добијајући одређене социопатолошке или поткултурне облике. Показује се да су поткултуре биле одговор на упитно егзистенцијално стање младих који су изван доминантне културе, трагањем за одговором на упитност свог постојања, стварали свој идентитет.

Генерацијско неразумевање између припадника старих и мадих чланова друштва постајало је одувек. Старији су истицали важност својих животних ствова и правила које млади нису прихватали јер су желели да живе сопствене животе, остваре свој идентитет и буду ослобођени од очекивања које су стари имали од њих. Постојећи ауторитет као препреку на путу да сходно својим потребама преобликују стварност, млади су, решавањем едипалног комплекса, настојали су превазиђу и уклоне. Побуне младих против ауторитета старих и тежње старих, да упркос оспоравању припадника нове генерације, задрже свој неупитни статус добијале су током људске историје различите видове. У свом радикалном виду ово неразуевање тематизовано је у оквиру познатих митова о богу који прождире своју децу и чланова колектива који убијају своје старе. Међутим, неразумевање није само међугенерацијско већ и у овиру саме генерације, што је се показало на примеру односа младих према према сопственој култури. Они који нису умели и могли да адекватно примене већ утврђено одређење поткултура, показали су да неразумеју себе.

Неразумевање маргинализма

У покушају да се систематски истраже културе младих, покренут је средином осамдесетих година двадесетог века у нас и специјализовани часопис “Поткултуре”, али је већ на самом почетку исказано њихово неразумевање тежњом да се социо-културни проблем старих сагледа и сврста у поткултуре. Часопис је залутао у област изван своје програмске тематике и брзо се угасио. Живот људи у позном животном добу се као феномен не може сврставати у област поткултура које су првенствено израз културе младих и својеврсна културна парадигма заснована на одређеним правилима и значењима стила. Стари јесу маргинализовани у оквиру доминантног савременог културног обрасца, али тај њихов статус је социјалне природе и њиме се баве првенствено одговарајуће социјалне службе. Њихова маргинализација се битно разликује од маргинализма поткултура младих као релевантног културног искуства које мотивише да се оно адекватно теоријски размотри и дође до сазнања о његовој вредности.

Премда са дубоким културним коренима, поткултуре су феномен модерне западноевропске културе младих у двадесетом веку. Ту културу појединих група младих насталу на маргини друштва и официјелне доминантне културе одликују посебни обрасци понашања, естетске представе, моралне и вредносне норме, којима се они разликују од припадника своје шире друштвене заједнице. Изглед, спољашња обележја и музика су битни чиниоци њиховог идентитета. Имплицитни критички однос према доминантној култури заснован на незадовољству као субверзивном набоју, припадници поткултуре исказује супротстављањем официјелној култури због чега и добијају контракултурни предзнак.

Поткултуре актуализују могућност другачијег потврђивања креативног потенцијала младих у културној реалности датог друштва. Taj потенцијал се испољава на друштвеној маргини где су њене границе и ограничења најслабији, па зато припадници културе младих и крећу са маргине на пут самопотврђивања. Већ и летимичан поглед на појаве савремене поткултуре откривају као извесну константу дивљи начин мишљења чија се виталност огледа у готово неисцрпној имагинативној снази за преобликовањем и рециклирањем постојећих и одбачених елемената са ђубришта једне цивилизације у нову целину и спремности за прилагођавањем на увек нове околности условљене савременом градском културом.

После битника, хипика, шминкера и панкера, долази време постмодерне у којој индивидуализам постаје битно обележје појединаца који су свој идентитет стварали од елемената везаних за искуство појединачних познатих поткултура. Поткултурна искуства су третирана као део културног наслеђа чији су елементи значајни првенствено за појединца који их је могао користити за формирање сопственог идентитета. Постмодерно време релативизовало је значај групног идентитета, али се традиција поткултура очувала у оквиру навијачких група. И док су као појединци бирали друштвену маргину, данашње технолошке могућности су им омогућиле да се формално обједињују у групе на друштвеним мрежама и да делују као припадници једне наткултуре. У тој реалности се по свом интересовању обједињују гејмери, фанови инфлуенсера, а скривено делују хејтери које подржавају или оспоравају њихови истомишљеници.

Фригани и хипстери

Упркос битно промењеним околностима потребу за обједињавањем у групе са извесним поткултурним обележјима људи задовољавају на различите начине. Тако су се јавили и фригани, припадници схватања да протест против дашашњег капиталистичког начина хиперпродукције хране треба изражавати минималном потрошњом ресурса, ограниченим учешћем у владајућој економији и враћањем у употребу бачене хране. Свој антиконзумеристички и антикапиталистички став испољавају претраживањем контејнера са одбаченом храном, као и алтернативним односом према основним постулатима капиталистичке економије избором да буду незпослени, да се баве герилским баштованством у парковима и бесправно се усељавају у напуштене куће.

Савремени хипстери су припадници поткултуре који потичу из урбаних средина и припадници су средње или више класе. Одликују се либералним политичким ставовима, вегетаријанкском или веганском исхраном и ношењем старомодне и половне одеће купљене на бувљацима или комисионима. Не желећи да се одреде према манифестним карактеристикама, они негирају свој идентитет.

Дистанцирајући се од доминантне, мејнстрим културе, припадници одређене поткултуре задовољавају потребу да у оквиру мањих групација искажу свест о својој посебности. У њиховој иконографији, спољашњем изгледу, веровању у истиност представа које имају о себи и о свету, потрврђује се актуализовани тотемски архетип који није као у некадашњим архаичним заједницама ограничен на један препознатљив знак за који се, сходно анимистичком веровању, везивало порекло и будућност колектива, већ је визуелно богатији и одликује се комплексним садржајем сачињеним од разноразних елемената претходних културних искустава. У сагледавању његовог психолошког и социјалног аспекта, открива се и његова функција легитимисања другачијег погледа на свет и задовољења потребе за припадањем одређеној заједници. У тежњи за самопотврђивањем, припадници поткултуре користе одбачене садржаје културе као чиниоце свог идентитета, манифстно враћајући средини оно што је она неприхватајући их у оквиру доминантног културног модела исказивала и према њима.