Навијени навијачи

Стара колико и човек, игра је важан чинилац његовог животног искуства и као начин његовог самопотврђивања оличава принцип који у култури претходи начелу користи. Као што је и живот у својој непредвидљивости својеврсна игра познатих и непознатих чинилаца, тако се игра у ширем и метафоричком значењу слободног понашања, разликује од игре као праксе са утврђеним правилима. У тој групацији осим мимикричких, екстатичких и игара на срећу, посебно место имају борбене игре из којих су настала спортска такмичења. Сходно друштвено-културном контексту, такмичења су добијала и одговарајући значај, а тај контекст је чинио да одређена надметања буду и више од игре.

Условљени да се због остварења извесних материјалних интереса сукобљавају и воде ратове, људи су у телесним такмичењима пронашли и начин симболичког представљања оружане борбе. Из тих такмичења настале су бројне спортске дисциплине које су омогућавале да без ризика губљења живота учествује, према утврђеним правилима, у борбама за спортску и друштвену славу. Од тих игара које су представљале транспозицију стварних борби и ратова, шах на симболички јасан начин представља сукоб двеју војски којом командују супротстављени играчи.

Од Олимпа до Хејсела У складу са тим мирнодопским карактером спортских такмичења, Олимпијске игре у старој Грчкој одржаване су у миру, а у време њиховог трајања обустављани су сви ратни сукоби. Верујући да су победили захваљујући наклоности коју им је показао Аполон, такмичари тадашњих Олимпијских игара су му приносили одговарајуће жртве. Награђени ловоровим венцем, победници су потврђивали важећи однос према тадашњим религијским веровањима. Промена тих веровања није променила однос такмичара према доминантним представама јер је и данашњи ритуал спортиста да се крсте и љубе крст, као хришћански симбол, израз захвалности за освојени поен или постигнуту победу наставак некадашње праксе. На ту везу између религије и спортских такмичења указују и поступци црквених поглавара у давању благослова својим спортистима који одлазе на највећа такмичења.
Међутим, већ су Римљани као цивилизацијски наследници грчке културе променили карактер спортских надметања. У монументалним аренама, гладијатори су се борили на живот и смрт пред великим бројем гледалаца који су их бодрили и навијали за њих. Да поларизовани навијачи могу да се сукобе и њихов готово прави рат однесе бројне жртве показују и догађаји из античког доба. У периоду после пада Римског царства 476. године, унутрашње тензије у тадашњем друштву су се ослобађале у аренама. Омиљене и популарне трке кочија у старом Риму пратиле су и велике навијачке групе подељене у „Зелене“ и „Плаве“. Иако је током тих трка долазило до бројних инцидената, ни један није био толико трагичан као онај који се догодио 512. године када је дошло до масовне туче између супротстављених навијачких група. Жестини сукоба давао је и религијски карактер, јер су навијачке групе имале различита религијска обележја. Сукоби међу њима су потрајали неколико дана, а њихов биланс је био око 30 000 жртава. Двадесет година после ово инцидента догодио се на тркама двоколицама и у Цариграду сукоб навијача, и у нередима који су трајали око недељу дана уништено је и спаљено готово половина града и убијено десетине хиљаде људи.

Из савременог доба, остаће забележена трагедија на бриселском стадиону Хејсел 29. маја 1985. године, као једна од највећих фудбалских катастрофа, у којој је страдало 39 и повређено 600 навијача Јувентуса. Трагедија се догодила на утакмици финала Купа шампиона између поменутог италијанског клуба и Ливерпула, када су навијачи енглеског тима пробили ограду и сабили Јувентусове навијаче у крај стадиона што је узроковало његово урушавање. Већина је погинула под рушевинама, а остали су страдали у стампеду и у обрачунима са италијанским навијачима наоружаним ножевима и каменицама.

Иако су после ове трагедије донете одговарајуће строге мере које су регулисале понашања навијача на стадионима, они су повремено и даље чинили мање или веће ексцесе. У таквом њиховом понашању се исказује моћ ирационалности као резултанта свих оних сила и социјалних и психолошких противречности изван њихове контроле. Слогани које они узвикују, јачином и ритмом постају и својеврсни борбени покличи који милитаризују атмосферу на стадиону и распламсавају агонски дух спортског надметања. Ствара се експлозивно стање у којем је довољан и мали инцидент па да навијачи претворе спортски терен у бојно поље обрачуна са играчима противничког тима и са судијама. Иако је спортско такмичење и створено као симболички супститут стварне борбе, надметање на спортским теренима постаје повод и стварној борби. Проблем навијених навијача може се адекватно сагледати у ширем социопсихолошком контексту који се манифестује и неадекватно разрешава на стадионима и спортским аренама.

Феномен навијања Стабилна демократска друштва не карактерише злоупотреба спорта у политичке сврхе, јер политика остаје у свом домену, а њена ефектност се огледа управо у томе што другим областима живота допушта аутономност или њен привид. У таквим друштвима на делу је саморегулишући принцип, док у тоталитарним режимима репресивни апарат не допушта навијачке изгреде. Међутим, у друштвима која су у кризи, у којима политика претходи или долази након рата, агресивност се исказује према другима, вербалним средствима или физичким обрачунима између навијачких група. Спортска борилишта постају и арене политичког деловања које почиње вербалним обрачунима између навијача, а потом се наставља њиховим физичким сукобима када, у ствари, долази до ослобађања конфликтног набоја у друштву које не може да разреши своје противречности. Међутим, ти сукоби нису само социјално, већ и психолошки мотивисани јер у њима учествују првенствено млади који борбом за свој клуб настоје тиме да се и лично потврде.

Испољавајући одлику свог менталитета, навијачи избором клуба са којим се поистовећују фаворизују и играче његовог тима у надметању са супарничким екипама. Подршка коју им дају навијањем и бодрењем је начин њиховог учешћа у игри која постаје неравноправна, јер се тиме дестимулишу противнички играчи. Тај навијачки менталитет острашћености са којом се подржава једна страна у сукобу испољава се и у обичном животу. Одатле и постоји предност домаћег терена, јер је публика, која тада навија за свој тим, играч више против ривала. О предности домаћег терена говори и систем кошаркашког и фудбалског такмичења у којем се у дугом лигашком надметању екипе само боре за повољнију позицију, односно већи број утакмица пред својом навијачима приликом завршних плеј-оф борби.

Обележје клуба као идентификациони знак. Спортска такмичења окупљају заинтересовану публику која активно прати надметања на стадионима и у спортским халама. Победе такмичара за које су се опредељивали и навијали за њих биле су им важне, па су их еуфорично прослављали. Подржавајући играче, навијачи се поистовећују са својим клубом и стварају групацију која је добијала форму новог племена. Адекватно именовање тог заједништва упућује на његово социо-психолошко значење које задовољава дубље несвесне идентитетске потребе навијача.

Иако се сматрало да тотемско обележје припада архаичним и традиционалним племенским заједницама, Леви Строс је указао да на идентичан начин тотемизам функционише и данас када навијачи прихватају обележје свог клуба као сопствени идентификациони знак који их разликује од других навијачких групација. Сагледавањем првенствено семантичке и социјалне функције тотемизма потиснут је његов религијски аспект који је постојао како у ондашњим заједницама, тако и у оквиру данашњих навијачких ритуала обожавања клуба и његових спортских јунака. Међутим, према тотемском клупском обележју и играчима има се амбивалентни однос. Док се приликом прослављања победа они величају, након доживљеног неочекиваног пораза они су предмет оспоравања.

Снага маргине Попут њихових фудбалских, кошаркашких, боксерских идола који су најчешће потицали из нижих социјалних слојева, тако су и ватрени навијачи обично долазили са друштвене и културне маргине и у навијању за одабрани клуб тражили начин самопотврђивања. Победе свог тима доживљавали су као свој успех, па су зато и били изузетно мотивисани да се гласовно, вербално и физички инвестирају у навијање. Исфрустрирани, неостварени и пуни животног и социјалног незадовољства, навијачи долазе на утакмице да се агресивним навијањем ослободе тог негативног набоја. Налазећи у другом повод за вербалну и физичку агресију, они је не испољавају само према противничким играчима, већ и према судији меча, који је због одређених одлука, праведних али супротних интересима тима за који навијају, предмет вређања и ниподаштавања. Са трибина не дају само подршку свом тиму, поздрављајући и награђујући аплаузима играче за успешне личне потезе и колективне акције, већ су водили вербалне и физичке битке са навијачима ривалског тима.

Ангажовано навијање је мотивисано њиховим реалним осећањем животне неостварености, па је и негативни набој у њима личног незадовољства темпиран да се ослободи навијањем, а они несвесно навијени за такво понашање. Зато је окупљање поводом утакмица значило за њих више од припадања клубу и навијању. Навијање је питање животног смисла за навијаче који горчину сопственог животног постојања настоје да засладе и умање, радошћу победе изабраног клуба. Уколико им уместо жељене победе, играчи приреде пораз и у дужем периоду не пруже очекивано задовољство, онда су они гневни на њих, псују их, вређају, разбијају и демолирају стадион, тражећи смену тренера и управе. Појединац се у тој групи потчињава њеним захтевима и учествује у остварењу њених деструктивних циљева. Обузет том страшћу гомиле, он се утапа у њу и одричући се свог персоналитета губи способност разумског расуђивања у чињењу ирационалних поступака. Исказујући крајњу послушност, покорно извршава наредбе гомиле, па понесен њоме изговара и чини оно што као појединац вођен својим разумом никада не би учинио. Навијачке групе су хијерархизоване, па само појединци који се потврде својом организационом способношћу, одлучношћу и храброшћу у сукобима са навијачима супарничких клубова може да напредује и постане вођа групе.

Припадање клубу и навијање за њега, давало је могућност многим социјално неоствареним појединцима да на стадионима навијањем потврде себе. Будући да је навијање осмишљавало њихово постојање, оно је добило и знатно већи животни значај за њих. Од најагресивнијих и најмилитантнијих навијача стварају се банде чији се припадници баве и криминалним активностима.

Хуљење хулигана Повишена енергија коју испољавају навијачи потиче и из шире социо-културне реалности, јер се постојеће друштвене противречности као потенцијални и актуелни генератор кризе исказују и у понашању ових идентитетски неутемељених појединаца који настоје да се потврде на овај начин. У време кризе, они као припадници друштва лако деградирају до елементарних облика архаичног понашања. Набијени енергијом која добија негативни предзнак због њихове ускраћености да је креативно испоље, навијачи су навијени да се понашају према хулиганском обрасцу.

Под маском најчешће фудбалских и кошаркашких навијача, њима је одлазак на утакмице само повод да испоље своју негативну енергију. Окупљени у групе, они хуле својим деструктивним вербалним и физичким понашањем на постојећи поредак, крше правила друштвених норми и постојеће законе и оспоравају дотадашње вредности. Термин хулиган потиче из ирског презимена Hooligan којим су се крајем 19. века због свог девијантног понашања и бандитског начина живота означавали појединци и групе, а његовом интернационализацијом прихваћен је и у српском језику. Иако без етимолошког порекла, понашање хулигана се може довести у везу са хуљењем у значењу вређања, рушења и скврнављења онога што се сматра неоспорним. Стимулисани алкохолом или дрогама, својим вандализмом не теже да успоставе неки нови поредак, већ мотивисани својим незадовољством испољавају и ослобађају свој негативитет према другим људима, најчешће припадницима друге ривалске навијачке групе, и према јавним објектима.

Нови варвари У спремности да делује агресивно и деструктивно, са циљем повреде друге, да им нанесу штету и учини зло, савремени навијачи се показују као нови варвари. Организована навијачка група подгоричке „Будућности“, позната по својим агресивним наступима и вређањима противничких играча, адекватно назива себе „Варварима“. Утакмице њиховог тима су повод да праве нереде и на његовим гостовањима у градовима у региону.
И друге навијачке групе, попут београдских „Делија“, које подржавају Црвену Звезду, и „Гробара“ који дају подршку Партизану, иако се не називају као Подгоричани, карактеришу варварске методе навијања и понашања. У подељеном друштву, ни навијачко племе једног клуба не остаје јединствено. Када дође до криминализације навијача, онда се јединствена група, због различитих интереса, међусобно дели на супротстављене фракције. У позадини навијачких сукоба није само превласт на трибини, већ контрола криминалних послова. Тако је из Партизанових „Гробара“ настала навијачка групе „Забрањени“, која се жестоко сукобљавала са супарничком фракцијом „Алкатраз“. Међусобни сукоби ескалирају у праве ратове, а борба за позицију на трибинама распламсава и ривалство између вођа ових група.

Навијање и антинавијање Бодрећи играче свог тима навијачи их знатно мотивишу и подстичу да дају свој максимум, па зато та њихова инвестиција претпоставља одговарајући ефекат и очекивани успех. Савладан противник и остварена победа су повод за славље и манифестовање радости. Међутим, уколико изостане очекивана победа због недовољног залагања и борбености играча свог тима, онда навијачи исказују своје незадовољство вређајући их псовањем, гађањем ситним предметима, новцем, негативним односом према и према симболима клуба. Навијачи се не понашају агресивно и увредљиво само према играчима противничког, већ и према играчима свог клуба. Љубимце који изневере њихова очекивања жестоко вређају, а из најдубљег разочарења у њих почну да навијају и бодре играче противничког тима.

Када су кошаркаши Денвера Нагетсија као шампиони у претходној 2023. години, после пораза у првој утакмици на свом терену, претрпели 7. маја 2024. године као домаћини изузетно убедљив пораз од Минесоте и у другој утакмици полуфинала Западне конференције (106:80), њихови навијачи у Колораду одреаговали су бурније него што је било очекивано. Суочивши се са неминовним поразом свог клуба током треће четвртине утакмице, када је гостујућа екипа водила са више од тридесет поена разлике, не само да су почели да напуштају трибине у Колораду почетком последње деонице, већ су почели да навијају за противнички тим, „Tumbervulvse“ из Минесоте. „Хајде вукови“, скандирали су навијачи Денвера и тако оставили у неверици и саме кошаркаше Минесоте који нису имали представу о томе да ће имати такву подршку навијача противничког тима. То није било све. Навијачи нису били задовољни партијом Николе Јокића, па су тако почели да оспоравају његову титулу МВП (играч са најбољим учинком током регуларне сезоне ) коју је добио 2021. године скандирајући име противничког играча Ентонија Едвардса из Минесоте: „Едвардс МВП“. Иако су играчи Денвер Нагетсија одиграли једну од најлошијих утакмица у сезони, несумњиво је да нису заслужили оно што су им навијачи тада приредили.
Однос између навијача и њихових љубимаца, спортиста, обојен је психолошком амбивалентношћу. Навијачи бодре и подржавају играче свог тима, а њихове победе егзалтирано доживљавају као заједнички успех. Међутим, поразе не прихватају као исход заједничког труда у надметању са ривалима. За поразе окривљују само своје љубимце на које се љуте и у тренутку највећег разочарења у њих омаловажавају их, вређају и окрећу против да би у екстремним случајевима навијали за противнички тим. Велики емоционални набој навијача амбивалентног је карактера и испољава се њиховим неконтролисаним и нерационалним реакцијама, које долазе до изражаја у негативном односу према играчима сопственог тима чији пораз доживљају као изневеравање позитивних очекивања и дубоко разочарење. Међутим, ослобађање тих најдубљих осећања добија и изненађујуће позитивне изразе.

Навијање за слабије У понашању навијача долази до изражаја не само енергија постојећих социјалних и психолошких противречности чије је решавање изван њихове контроле, већ и потенцијал за правду која се манифестује бодрењем слабијих у надметању са јачим. У архетипској ситуацији борбе Давида против Голијата, навијањем за Давида манифестује се исконска природна тежња ојачавања слабијих и слабљења јаких да би се очувао животни поредак заснован на принципу равнотеже. Када у тренутку угрожености слабих стајемо на њихову страну, кроз осећај за правду кроз нас проговара и један виши божански закон одбране оног облика живота који се нашао у опасности.
У навијања на кориди, публика је увек на страни тореадора чије потезе у борби са биком прати познатим узвицима „оле, оле“. У читавом сценарију умарања бика као предвиђене жртве, посебно је значајан тренутак његовог усмрћивања које публика дочекује одушевљено и награђује френетичним аплаудирањем. Одржавајући дух античких гладијаторских борби, корида је постала традиционална забава која се изводи у Шпанији, Португалији и неким земљама Латинске Америке. Суштина овог спектакла је у манифестовању вештине и храбрости тореадора који својим потезима придобија публику у борби са биком. Заснована на познатом сценарију, узбудљива борба није претпостављала велику неизвесност у погледу њеног исхода. Уколико би животиња успела и да надјача тореадора, у арену би одмах ускакали други тореадори да помогну повређеном и наставе борбу са биком. Иако се, дакле, догађало да тореадор у овој борби буде повређен и напусти борилиште, ниједан бик није због тога успео да победи све противнике и жив изађе из арене.
Због атрактивности ове манифестације, организовано је и гостовање кориде у Београду 2. октобра 1971. године. Међутим, упркос уобичајеном правилу да се на кориди навија за тореадора који, после ритуала рањавања и умарања, убија бика, београдска публика се понашала другачије. Догодило се изненађење за главног тореадора у овој борби који рањеном бику задаје смртни ударац, славног матадора Луиса Мигела Домингена, о коме је својевремено писао Хемингвеј, који се дружио са Пикасом и био у вези са Авом Гарднер. Наиме, после завршене кориде, одржане на стадиону Ташмајдан у присуству пет хиљада гледалаца, он није могао да сакрије своје огромно изненађење. Његове речи: „ови Срби нису нормални, сви су навијали за бика“, сажето су описале познату менталитетску одлику овог народа испољену током његове историје у борби за живот против бројнијих и јачих агресора.
То искуство које их идентитетски одређује, манифестовали су и тада својим искреним навијањем за слабијег са којим су се најпре могли поистоветити. Тиме су исказали битну одлику свог карактера да не буду на страни силника који рутински убијају слабије, већ да бодрењем охрабре оне који се у неравноправном надметању на живот и смрт боре за свој опстанак. Нису, дакле, гледаоци навијали за бика супротстављајући се тореадору, већ су давали подршку једном бићу које се у арени борило за живот. Гледаоци су били на страни живота, а не на страни оног који је своју супериорност засновану на вештини требало да потврди убијањем слабијег.