Надреализам и српски модернизам

У оквиру бројних авангардних књижевних и уметничких покрета насталих крајем 19. и почетком 20. века, надреализам је оставио најдубље трагове и извршио највећи утицај на тадашње и потоње ствараоце. Иако су његови корени знатно дубљи, први надреалистички текст, „Магнетска поља“, настао методом аутоматског писања, Бретон и Супо објављују 1919. године у свом новопокренутом париском часопису „Литература“. Трагом Фројдове психоанализе, а потом и Јунгове аналитичке психологије, вера у креативну моћ несвесног је дошла до посебног изражаја након Великог рата и разочарења у човекову рационалну снагу да спречи највеће људско страдање у дотадашњој историји. Из вере у моћ несвесног проистекла је и метода психичког аутоматизма, којом је и дефинисан надреализам. Објављивање Бретоновог Манифеста надреализма, октобра 1924. године, представља официјелни датум оснивања овог покрета.

Задојени духом авангарде, током школовања и боравка у Француској, српски књижевници ће креативну блискост испољити према надреализму, тако да двадесетих и тридесетих година двадесетог века упоредо са француским делују и српски надреалисти. Невероватно брзо успостављање веза са тадашњим идејним авангардним стремљењима, а посебно са француским надреалистима, плод је тадашњег социокултурног контекста који почетком 20. века представља изданак српске културе, односно културног обрасца формираног у претходном периоду. Заснован на националној традицији, тај образац своје аутономно потврђивање исказује потребом за самопревазилажењем, па се у политици јавља идеја југословенства, а у уметности отварање према новим, авангардним тенденцијама. Тај модернистички дух обележиће стварање нове заједничке државе краљевине СХС, преименоване 1929. године у Краљевину Југославију, али и амбијент у којем настаје и активност српских надреалиста.

Својеврстан културни и књижевни шок

Међутим, насилним успостављањем нових комунистичких власти у Југославији, завладали су после Другог светског рата догматски соцреалистички ставови у уметности и књижевности. Након Резолуције Инфорбироа 1948. и отклона од политике прве земље социјализма, створени су почетком педесетих година услови за позитивну рецепцију нових поетика и песничких дела. Објављивање прве песничке књиге Миодрага Павловића, 87 песама, 1952. године био је не само прворазредни књижевни, већ и културни догађај који је означио почетак српске послератне модерене. Будући да је књига наишла на жестока критичка оспоравања, тај почетак би се због великих тешкоћа у процесу потврђивања вредности ове књиге могао назвати и рађањем модернизма у послератној Србији.

Павловић је исказао склоност према надреализму у необичним, надреалним песничким сликама оличеним, на пример, стиховима из песме “Вихор”: “Вихор/ злурадих прстију/ дави мртваце”. Уколико је неумерено и страсно коришћење изненађујућих слика битна одлика надреализма, онда су управо наведене необичне и изненађујуће песничке слике у Павловићевој поезији изражавале дух надреализма. Његова књига је трагом надреализма актуализовала значај овог књижевног и уметничког покрета између два светска рата и означила поновно рађање модернизма у српском друштву.

За ондашње прилике, Павловићева поезија је била својеврстан културни и књижевни шок који је указао не само на могућност промене у песничком стваралаштву, већ и на његову адекватну естетску и друштвену рецепцију. Иако је овим креативним чином учинио присустним дух модернизма који је био креативно делатан између два светска рата, после ослобођења и успостављања нових комунистичких власти дошло је до његовог радикалног потискивања. У време слављења социјалистичког реализма, као неприкосновеног обрасца књижевног и уметничког стваралаштва, и предратни надреализам се осуђивао као интелектуална и песничка авангарда, јер се сматрало да је права авангарда народ и Комунистичка партија. Павловићева прва књига је била радикално другачија у односу на тадашњу текућу књижевну и песничку продукцију, али је након почетних жестоких оспоравања и неразумевања превладао позитиван аспект њене рецепције.

Освајање слободе

Овакав преокрет се догодио захваљујући предратним надреалистима, Марку Ристићу, Душану Матићу, Александру Вучу, Оскару Давичу, који су као чланови Комунистичке партије били и битни чиниоци послератних владајућих структура у култури и могли пресудно да утичу и на рецепцију нових уметничких дела. И управо је објављивање Павловићеве књиге био повод да се, сходно свом књижевом афинитету и искуству надреализма, они и супротставе критици која није разумела ову поезију. Пресудну улогу у том процесу имао је Душан Матић који је уз речи “ово је права поезија” подизао руком књигу 87 песама и подржавао Павловића не само надахнутим и сугестивним речима већ и убедљивим гестом.

После великих тешкоћа, повољна рецепција прве Павловићеве књиге омогућила је да буде адекватно прихваћена и његова друга песничка књига Стуб сећања, објављена већ следеће године, када је и прва песничка збирка Васка Попе Кора. Иако је Попина књига наилазила на критички отпор, због истоветног неразумевања битних аспектата надреализма у стваралаштву овог песника, настанак повољних рецепцијских услова после Павловићеве омогућили су адекватну рецепцију и Попине поезије у српској књижевности.

Могло би се рећи да та 1953. година, била прекретна у српској поезији јер је означила раскид са послератном догмом соцреализма и освајање потребне уметничке и песничке слободе. До тог преокрета је дошло захваљујући књижевном ауторитету, ојачаном политичком моћи, предратних српских надреалиста чији је утицај био пресудан за брзу и адекватну рецепцију најзначајнијих српских песника педесетих година двадесетог века. Тиме је био прокрчен пут и Бранку Миљковићу који, вођен надреалистичким принципом, открива онострано и успостављањем непосредне комуникације са несвесним и ониричким ствара од ирационалног нову песничку реалност. Подржан најпре од Оскара Давича, који му као уредник објављује у “Делу” циклус песама, Миљковић успева да 1957. године публикује и своју прву књигу песама Узалуд је будим.

Несумњива је, дакле, заслуга предратних надреалиста за повољан одјек Павловићеве прве песничке књиге у нашој култури. Међутим, када је у наредној деценији аутор 87 песама, трагајући за дубљим коренима националног књижевног стваралаштва, извршио превредновање српске песничке традиције од њених почетака до савремених стваралаца, поједини надреалисти, попут Оскара Давича, су жестоко критиковали његову Антологија српског песништва – од 13. до 20. века. Тај отпор и осуда дошли су од стране оних надреалиста који су идеологизацијом надреализма као представници владајућег социјалистичког обрасца, изражавали радикално порицање несумњивих духовних вредности сопствене националне традиције.