Моћ наших сенки

Завистан од правила и закона постојећег друштва, васпитни и образовни процес усмерен је ка формирању појединаца који би поштовањем актуелних норми требало да се потврде као креативни чланови колектива. Амбијент у којем они одрастају и формирају се као личности, претпоставља и постојање одређених културних конвенција важних само у датом социокултурном контексту, јер у другим оквирима важе друга правила. Показује се то у понашању за столом, па док се у једној култури подригивање сматра непримереним, у другој је оно сасвим нормално.

О тој релативности пристојности говори историја моде, игре и културе јер оно што се некад сматрало непристојним и постојало само на маргини друштва добило је данас супротно вредносно значење. Тако је, на пример, у време када се појавио, валцер сматран непристојном игром, али је убрзо прихваћен као отмени плес. Док су некада органи реда приводили и насилно шишали младиће са дугом косом, а на моралну осуду наилазило ношење кратких сукњи и исцепаних џинс панталона, данас су ова фризура и одећа постали уобичајени елементи официјелне културе.

У светлу историјске релативности критеријума пристојности, њено сагледавање у датом контексту показује и човекову тежњу за њеним оспоравањем. С обзиром да није само знање о томе шта је добро довољно да људи не чине супротно, јер и упркос жељи за добрим они чине зло, поставља се питање мотива кршења поменутих правила која регулишу јавно понашање. Показујући својим поступцима да валидну образовност хендикепира инвалидно васпитање, њихова непристојност је последица деловања у њима нечег јачег над којим не могу да успоставе контролу. Препознату као природност која постоји у сваком човеку, силу која их удаљава од културе прихватају као средство остварења својих животних циљева и самовољним игнорисањем и кршења правила пристојности бахатим и непристојним поступцима обележавају и јавни живот.

Морална одлика пристојности проистиче из естетског осећања складности и хармоничности једне целине, па се зато све што нарушава њен претпостављени склад сматра непримереним и непристојним. Мера пристојности утврђена је познатом латинском пословицом: “Што приличи Јупитеру, не приличи волу”. Међутим, без обзира на правила пристојности, увек је било оних који су сматрали да су једнакији од других и тежили да их прекрше без последица.

Унутрашњи и спољашњи подстицаји, искушавају појединце да им подлегну и упркос знању о недопуштеним поступцима на одређеним јавним местима, крше културна правила. Налазећи одређено задовољство у таквим поступцима, учињеним супротно јавним и колективним интересима, они безобзирним остварењем своје воље исказују свој ћеф. Овом речи се означава понашање којим се супротно важећим правилима настоји угодити себи чињењем оног у чему би се нашло задовољство и добро расположење.

Андрићево искуство

За разлику од оних који дајући одушка својој природи не осећају никакву нелагодност због свог непристојног понашања, постоје и они који се стиде својих непромишљених поступака. У циљу избегавања те непријатности, настоје да успоставе контролу над собом и пазе шта говоре и шта чине. Због опасности да би испољавањем свог негативитета доводили себе у неугодне ситуације, постају изразито резервисане и “закопчане” особе. Имајући обзира према себи, показују тиме и обзирност према другима, али и поштовање културних норми и правила контроле и потискивања негативног аспекта природности која тежи да се испољи.

Сматран изразито интровертном личношћу, Андрић је разлог своје затворености у јавном држању и у комуникацији са другима објаснио у једном искреном интроспективном запису у којем је адекватно сагледао себе. "Ви кажете”, пише он у “Свескама”, “да нисам био отворен, да сам све своје помисли и већину својих личних осећања задржавао у себи и крио их од људи са којима живим. Зато ме оптужујете због притворства и неискрености. Али ви не знате са каквом сам ја будалом имао посла. Непредвидљиви прохтеви и скривени, и њему самом непознати, нагони тога болесника такви су да ми треба уписати у заслугу што сам их крио, да ме треба похвалити а не судити. Једино што ми се може уписати у грех то је што их нисам довољно потискивао.

Никад нико неће знати са каквом сам се будалом у себи носио, колико сам се стидео његових испада и поступака који су увек били у страшној супротности са оним што сам хтео да будем. Та будала коју сам носио у себи стварала је од мог живота сталну патњу у којој је било и таквих тренутака према којима су све бајке о паклу само бледа слика ".

С обзиром да је реч о личној исповести, овај ауторов запис има снагу неоспорног биографског факта. Сагледавајући себе и своју тежњу да буде оно што је хтео, Андрић уочава велику препреку у свом другом “ја” које је настојало да се испољи. У односу на позитивне и здраве намере свесног идентитета, своје друго “ја” одређује сасвим супротним карактеристикама. Тог другог у себи означава будалом и болесником који га својим поступцима доводи у страшне неприлике и претвара му живот у несносну паклену патњу. Сагледан у контексту индивидуационог процеса, Андрићев животни проблем је проистицао из суочавања и борбе са својим негативитетом оличеним његовом психолошком сенком, односно “тамним братом” у себи кога је препознао као своју идентитетску супротност. Како је јавности остала непозната ова друга страна Андрићеве личности, његова борба са сопственим негативитетом остала је у сфери његове приватности, а победа над оним природним у себи, чије би га испољавање могло да постиди и компромитује, изражена је самоконтролом и строго одмереним поступцима према другима.

Култура и пристојност

У стварности која под утицајем бахате политике све више наликује џунгли, снагу аргумената замењује аргумент снаге, па се на провокацију некултуре сматра нормалним одговорити на исти начин. Тада простаклук добија повишени значај, јунаци дана постају они који се искажу већом вулгарношћу, а у заборав тоне потреба да се у јавном простору сачува пристојност и да непоштовање културних правила дисквалификује сваког који некултуром настоји да се потврди у том амбијенту. У том амбијенту из појединаца тада слободно излазе њихове сенке, тамније од оне Андрићеве којој он није допуштао да се као његов негативни потенцијал испољи и да га брука.

Иако има своје место на друштвеној маргини, где због слабијег деловања важећих принципа културе долази до њеног испољавања, непристојност се намеће као норма и у средишти друштвене стварности. Одмахивање руком да то није важно је, у ствари, призивање оног другог у сваком појединцу да се испољи.

Уколико се неком толерише његова непристојност, онда се тиме и други охрабрују да допусте себи истоветно понашање. Толерисањем непристојности шаље се порука о њеном слободном испољавању чијим се прећутним одобравањем одустаје од културе. Заразна непристојност се тако шири и осваја животним простор који остаје без одбране. У том простору свако може дати одушка свом природном бићу, а да не осети нелагодност што тако чини, па зато уместо да буду бољи, чланови тог колектива постају све гори.

Игнорисања правила културе и моралних обзира доводи до умирања хуманости у људима, због чега се њихово морално буђење доживљава као враћање из мртвих. Међутим, у животној реалности постоје и они који одолевају искушењима хуманог самопорицања и истрајавају у потврђивању пристојности, доброте и љубави. Иако би се због тих вредности њихов подвиг могао упоредити са духовним преображајем, јасно се показује да је истрајност у самопотврђивању добра њихов прави пут, а да подлегање искушењима свог негативитета карактерише странпутице којима иду многи из њиховог окружења.