Митска аура смрти

Ова књига представља наставак његових дубинских истраживања и чини срж његовог пројекта Танатологике и сматра се једним од најкомплетнијих теоријских приказа танатологије (науке о смрти) на нашим просторима, јер повезује чисту етнологију са психологијом и филозофијом.

HERAedu, Београд, 2002.

Кључни аспекти књиге:

Смрт као културни феномен: Аутор полази од тезе да смрт није само биолошка чињеница, већ догађај који заједница „окружује” митовима, обредима и симболима како би га учинила подношљивим. Тај скуп веровања он назива митском ауром.
Култ предака: Јовановић анализира како се кроз смрт појединац претвара у „претка”. Он истражује зашто је за српску културу толико важна веза са мртвима и како се тај однос одржава кроз задушнице, даће и помиње.
Страх и заштита: Књига детаљно описује како народна магија покушава да дефинише границу између света живих и света мртвих. Одавде потичу анализирани обичаји заштите од „повратака” мртвих (страх од вампиризма).
Језик смрти: Аутор испитује еуфемизме и симболе којима се смрт описује у народној поезији и свакодневном говору (нпр. „отишао на пут”, „усмирио се”), чиме се поново враћа на Леви-Стросову идеју о структурирању стварности кроз језик.

Јовановић у овом делу пружа веома дубоку антрополошку анализу вампиризма и култа мртвих (даћа и помина), посматрајући их као начине на које заједница управља кризом коју смрт изазива:

1. Феномен вампира (Страх од повратака)

За Јовановића, вампир није само хорор фигура, већ „нечисти мртвац” који нарушава ред између два света.

Неуспела транзиција: Смрт је прелаз, а вампир је онај који се „заглавио” на прагу. Заједница га се плаши јер он представља смрт која одбија да оде.
Психолошка пројекција: Страх од вампира је заправо пројекција кривице и страха живих према покојнику. Ако се према некоме нисмо добро опходили док је био жив, плашимо се његове освете (повратка).
Магијска блокада: Сви обреди око вампира (пробадање глоговим коцем, посипање маком) имају за циљ да физички и магијски вежу мртваца за гроп, како би се заштитио витални свет живих.

2. Даће и помини (Храњење предака)

Ови обичаји су супротност страху од вампира – они служе за успостављање позитивне везе са мртвима.

Трпеза као мост: Заједничко једење и пијење на гробу није само сећање, већ магијски чин „храњења” покојника. Тиме се мртвац „умирује” и претвара у благонаклоног претка-заштитника.
Социјална функција: Даће окупљају заједницу и кроз ритуал помажу породици да преброди губитак. Смрт се „социјализује” – она више није само приватан бол, већ јавни обред који потврђује континуитет породице.
Симболика жртве: Свака даћа је врста бескрвне жртве. Храна која се дели „за душу” покојника заправо учвршћује моралне везе међу живима, јер се даје сиротињи и путницима намерницима.

Јовановић закључује да кроз ове обреде смрт губи своју апсолутну моћ – она постаје само фаза у вечном кругу између живих и предака.