Мит о косовоском боју је сведочанство о нама

Однос према фактичном и фикционалном аспекту неког важног догађаја одређују његов идентитетски значај за колектив кога се он и непосредно тиче. Такав догађај у српској историји несумњиво је Бој на Косову пољу између српске и турске војске који се збио 15. јуна по старом, односно 28. јуна 1389. године по новом календару. У том боју Срби, на чијој страни су били и одреди других хришћана, нису победили, али због повлачења турске војске нису били ни поражени. Србија је након ове битке постала вазална држава, али је потом као деспотовина водила тешке борбе за очување самосталности све до пада Смедерева 1459. године.

У оспоравањима значаја Косовског боја и неразумевању значења Видовдана истичу се најпре аутори који неаргументовано минимизирају ову битку, осуђују њено обележавање и исказују негативан однос према косовском миту. Такву критику обележава негирање правог фактицитета Косовског боја, величање Муратовог јунаштва и наглашавање да се празновањем датума Косовске битке слави највећи национални пораз. На спорно тврђење појединих наших историчара, који умањујући значај Косовског боја сматрају да је то била мала битка средњевековних феудалаца незабележена у турским аналима, осим бројних историјских извора, најбољи одговор даје монументална таписерија “Косовски бој” из 16. века у француском дворцу Шонансо на Лари. У коментару уз ово дело се наводи да је на њему представљена Косовска битка из 1389. године као тада најважнија битка у Европи у средњем веку. У прилог томе се истиче да је поводом ње француски краљ Карло Шести наредио да се победа хришћанске војске над Турцима огласи свим звонима у црквама у Француској, а да је тим поводом он лично присуствовао молебану у париској цркви Нотр Дам.

Насупрот овим критичарима постоје они који славећи Видовдан истичу погрешне елементе његовог митског порекла. Незнање словенске митологије и неразумевање процеса постхришћанског паганства има за последицу тумачење порекла Видовдана прехришћанским веровањем у бога Световида који је, наводно, хришћанизацијом замењен Светим Видом. Иако међусобно супротстављене, ове критичаре и апологете обједињују идентична несхватања и погрешна тумачења великог историјског догађаја и његово меморисање у колективној свести српског народа. Непознавање и игнорисање вредности сопствене националне традиције стални је генератор кризе колективног и индивидуалног саморазумевања из које се излаз налази политичким манипулацијама и настојањем да се успостави негативан однос према Косовском боју и његовим јунацима који су својом саможртвеношћу исказали највиши етички принцип у одбрани своје земље, културе и идентитета.

Топос великих противречности

Премда је Косово поље и у наредним вековима било поприште читавог низа за Србе пресудних бојева, сви они остају у сенци оног који се догодио 1389. године. У светлу тог боја, Косово је постало историјски и митски топос великих противречности које оличавају дијаметрално супротне ознаке победа и пораза. Изузетно значење које је придато том боју превазилази његов историјски значај, а митско тумачење његовог поразног исхода потиче из потоњег периода одређеног губитком државне самосталности и падом у турско ропство. Узрок том незавидном и тешком стању није довођен у везу са непосредним догађајем, падом Смедерева, већ са Косовским бојем који је у митској транспозицији добио значење одсудне битке између дијаметрално супротних људских и космичких сила. Зато је у представљању овог боја актуализовано знатно дубље митолошко наслеђе које културно-историјски претходи овом догађају и припада широј словенској и индоевропској заједници.

Доминантни печат косовском миту дало је рано хришћанско тумачење Лазареве смрти и погибије његових војника као смрти мученика опредељених за царство небеско. Дубљи психолошки и социјални мотиви косовског мита везани су за обраду једне велике колективне трауме у време турског ропства. Без потребне слободе, народ је тада настојао да овлада узроцима свог незавидног животног стања и опредељујући се за пораз у тумачењу исхода Косовског боја, прихватао је реалност која је добила стваралачко значење духовне и етичке обнове. Тим чином саморањавања покренут је дубљи процес индивидуације изражен у остварењу коначног националног ослобађања.

Оваквим односом према узроцима незавидног егзистенцијалног стања отварао се простор унутрашње слободе и започео процес колективног исцељења који ће трајати до ослобођења и обнове српске државне самосталности. Државној обнови претходила је, дакле, духовна обнова и потврђивања сопственог националног идентитета. Чиниоци тог идентитета постали су не само до тада потиснути пагански садржаји већ и пагански образац преобликовања хришћанских религијских елемената. Доминација паганског у народном стваралаштву огледа се управо у митском преобликовању историјских чинилаца Косовског боја.

У време овог боја, 15/28. јун је био посвећен великом хришћанском пророку Амосу. Након Лазареве канонизације овај дан ће бити посвећен овом свецу великомученику и светим српским мученицима. У календару Српске православне цркве овај дан је назван Видовдан тек 1892. године. За разумевање порекла овог назива важан је свети Вит из Анконе из трећег века, којем је у календару западног хришћанства посвећен исти дан, 28. јун. Култ овог светитеља под називом свети Вид долази до западних Срба преко северне Италије, а његово присуство у српској хришћанској традицији упућује на паганизовани реликт раног латинског слоја. Различит, дакле, од култа бога Свентовита у западнословенској митологији, који се у нас погрешно преводи као Световид, свети Вид је сходно народном веровању у магијску етимологију постао светац заштитник вида и исцелитеља очних болести. Уочи Видовдана брале су се лековите траве укључујући и видову траву – видовачу, а у магијској пракси народ се обраћао том Виду за помоћ у невољи. Црква је потом христијанизовала ово веровање, а Видовданом је означен дан Косовског боја. У народном предању Видовдан се помиње тек у 18. веку, а своје пуно значење добиће у видовданском миту о Косову у време ослободилачких тежњи и обнове српске државе у 19. веку.

Катализатор ослободилачких тежњи

Поистовећена са враћањем изгубљеног вида, епифанија бога исцељења је објава његове архетипске конотације која ће се исказати не само позитивним већ и негативним значењем. Наиме, док је у време ропства Вид деловао исцељујуће и омогућавао да се прогледа из најдубље таме, фасцинација њиме доводила је до заслепљења. Видовдански мит је био катализатор ослободилачких духовних тежњи српског народа али и повод политичким злоупотребама.

Место и време овог великог догађаја исказују се његовим продуженим трајањем, јер ће исто место бити поприште многих битака, а истог дана ће се одиграти важни догађаји из наше политичке историје: Сарајевски атентат 1914, Версајски мир 1919, доношење Видовданског устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921. године. Видовданска етика је постала и један од битних чинилаца идеологије југословенства која се исказивала и у уметности. Тако је још почетком двадесетог века Иван Мештровић конципирао монументални Видовдански храм који никад није изграђен, али је на светској изложби у Риму 1911. године представио деловe тог здања у виду скулптура познатих ликова косовског мита Милошa Обилићa, Косовскe девојкe, Краљевићa Маркa, Срђe злопоглеђe и Великe удовица.

Због великог историјског и културног значаја Видовдана за нас не престаје се са његовом политизацијом која се данас огледа у односу према овом дану и покушају историјске ревизије његовог значења. За разлику од његовог спонтаног и несвесног митског преобликовања, у политици се Видовдан свесно и тенденциозно користи. Његов значај се пренаглашава, али се и умањује и поништава. Не престајући да буде повод митологизацији и политичким употребама, Видовдан исказује свој дух у тумачењима и покушајима разумевања везаним за настојања за његовом актуализацијом или потискивањем. Мит о Косовском боју је сведочанство о нама, али се његова етичка суштина саможртвовања у време општеважећег егоизма све мање разуме као и неоспорне историјске чињенице које су биле повод његовом стварању.