Лаж на врху носа

Данашњу реалност постистине карактерише одсуство строго одређене ситуације и дефинисање односа према истини и лажи као према колорним супротностима. Тако и долази до стања помешаности, јер се уместо црног и белог, ствара сиво у којем се зависно од моћи може добити жељени знак и лаж прогласити истином. То сивило је реалност у којој престаје да важи сила аргумената, а постаје важан аргумент силе. Реалност замућених границе између истине и лажи, аутентичног и лажног живота, омогућује да свако има своју истину. У тим околностима обиље информација онемогућава меморисање битног, па оно минорно, које због бизарности постаје атрактивно и занимљиво, добија на значају.

Правећи разлику између истине, која је негде изван нас и наше контроле, и истинитости до које долазимо у процесу сазнања, Лаш Свенсон сматра да само истинитост можемо да контролишемо. Међутим, илузија да постоји истина изван човека, истоветна је схватању да формирање идентитета почиње његовим трагањем за њим у веровању да ће га негде наћи. Иако се такво откриће и догађа, појединац сазнаје да је оно резултат путовања самоизграђивања, а не нечег датог пре његовог трагања. Истина о нама не крије се тамо негде изван нас, већ постоји као сазнајни и идентитетски потенцијал у нама. То је и потенцијал смисла који не се налази у његовом конкретном откривању, већ је садржан у трагању за њим. У процесу индивидуације, пролазећи кроз његове карактеристичне фазе суочава се и са могућношћу обмане и самообмане.

Судбина лажова

У зависности од изграђености интегритета појединца, његова персона може бити усаглашена са његовом личношћу, али и супротна њој, што се огледа у дијаметралној разлици између његових мисли, речи и понашања. Његово лицемерје исказује се маском под којом изриче лажи и представља се не као онај који јесте већ као онај који би могао да буде, а разлика између његових мисли и сасвим супротних речи и поступака, сагледана као истинитост приватног и лажност јавног, постаје чинилац његовог идентитета. Изражена склоност ка лагању даје му карактерно обележје које постаје и његова судбинска одредница.

У време мира и стабилног социјалног и политичког стања, поштење и истинитост одликује међуљудске односе. Један од темеља савременог друштва и породице је принцип сигурности, па се и искреност у комуникацији сматра цивилизацијском нормом. Будући да не може бити стварне сигурности са оним који лаже и вара, откривени лажов и преварант својим понашањем самог себе искључује из релација у којима не задовољава тај стандард. Иако само са склоношћу да лаже, лажов, као и лопов, се потврђује као такав у повољним социјалним и политичким условима.

Остварењем своје принципијелне и доследне борбе за друштвено и животно утемељење одређених националних и културних вредности, појединац постаје прагматичан и у одбрани личних интереса и стицања материјалног богатства исказује спремност на компромисе којима изневеравајући некадашње идеале, самообманама настоји да увере и друге у истинитост својих лажи. Пут од принципијелних борца за истину и правду до прагматичног издајника обележен је његовим лажима и преварама, а првобитно потврђивање добра се под овим утицајима претвара у супротност. У политичком животу, пракса промена партија није прелетање већ политичка превара којом се легитимишу лични прагматички интереси појединаца.

Минхаунзенов синдром

Када лагање неизнуђено датим околностима постане животна пракса и својеврсна идентитетска карактеристика појединца, онда његова зависност од таквог понашања поставља питање његове нормалности. Уколико се лагање сматра патологијом, онда се не може говорити о рођеним лажовима већ о склоности ка таквом понашању формираном током њиховог индивидуационог процеса. Будући да се за особе које преувеличавају стварне и измишљају непостојеће здравствене проблеме сматрало да имају психолошки поремећај назван “Минхаузенов синдром“, веровало се да назив овог патолошког понашања потиче од имена највећег светског лажова, барона Минхаузена чије је фантастичне лагарије, познате као Минхаузенијаде, овековечио немачки песник Готфрид Аугуст Бергер.

Међутим, мало је познато да овај лик у Бергеровом делу, потиче од стварне личности, Карла Фридриха Хијеронима Минхаузена, немачког барона из 18. века који се у руској војсци борио против Турака. Вративши се у родни Боденвердер, барон је величао своје јунаштво и казивао о својим невероватним измишљеним авантурама летења на Месец током боравка у Русији. Данас се уместо дијагнозе “Минхаузенов синдром“, користи израз “измишљени поремећај наметнут себи“. Особе с овим поремећајем свесне су да се претварају али њихово понашање није мотивисано стицањем неке материјалне користи, већ је условљено несвесно и због одређене емоционалне добити.

Иако је појединац задовољан због успешног лагања и обмањивања других, разлика између свести о истини и изречене лажи узрок је унутрашње нелагодности коју он несвесно и неконтролисано испољава. Он може обанути и преварити друге, али онај који зна право значење неког његовог необичног поступка или телесне промене, попут црвенила лица, подрхтавање гласа, трљање руке или додиривање носа, открива његово лагање.

Једна од битних карактеристика главног лика романа Пинокијеве авантуре Карла Колодија је склоност лагању и преправљању познатих прича. Пинокијев мали нос би порастао увек када би слагао. С обзиром на резултате потоњег неуролошког открића, нос као индикатор лажи није резултат прозвољности ауторове креативне имагинације, већ и његове научне интуиције засноване на опсервацији понашања лажљиваца. Језик тела откривао је лажова у задовољавању његове несвесне потребе да почеша нос.

Утврђено је касније да се нелагодност у лагању испољава сврабом на врху носа, а последица је информације коју до тог дела тела из мозга преноси одговарајући нерв. Да лаж сврби на врху носа, знају данас поједини политичари и пазе да док говоре не почешају тај део свог тела. Знатно пре него је то и технолошки омогућено полиграфом, способним да истовремено бележи више физиолошких процеса у организму, људи су знали да детектују лагање. Апарат који је у истражном поступку регистровао крвни притисак, пулс, брзину дисања и знојење испитаника, омогућавао је да у промени ових процеса и рада органа сагледа могућност да ли он искрено одговара на питања или лаже.

Иако се не морају узети као поуздани показатељ искрености испитаника, резултати полиграфског регистровања промене у физиолошком процесу указују на неоспорну нелагодност коју он испољава приликом лагања. Тешкоће у прихватању лажи имају још израженије последице у психолошком функционисању и узнемиравању његове савести. У супротности са исконском тежњом ка истинитости, лагање и психолошки мења појединца. У ширем и целовитом сагледавању човека, које подразумева све битне аспекте његовог постојања, материјално и духовно, соматско и душевно, истина о њему постоји у интегралној животној реалности. Сваки интересно парцијални поглед који се, упркос целовитом увиду, намеће као истина је њена супротност. Убачен у дихотомију лаж – истина, непосредан интерес их релативизује, јер процењена корист од скривања или оспоравања истине и наметања лажи је већа од борбе за истину.