Лапот као медијски мит

Попут многих истина које се пуким понављањем претварају у стереотипе и губе своју културну и духовну снагу, тако и формалан однос према вредностима националне традиције доводи до њиховог неразумевања, игнорисања и омаловажавања. Будући да је традиција културна датост, од односа према њој зависи какву ће она вредност и значење добити не само у колективу који је легитимно наслеђује већ и у ширем контексту. Легитимни поступак тражења узрока актуелних појава и догађаја у културној прошлости осенчен је могућношћу злоупотреба које су се не тако давно испољиле у демонизацији Срба и њиховом оптуживању за избијање ратова деведесетих година 20. века на тлу Југославије. Иако су те ратове изазвале првенствено нације које су оружаним сецесијама, уз обилату војну и политичку подршку Запада, настојале да остваре сопствену државну самосталност, медијска пропаганда западних земаља је оптужницу против Срба настојала да потврди и суђењем њиховој традицији и култури.

Данас изгледа смешно како су се у ту кампању укључили и наводни познаваоци српске културне традиције, који су у епским песмама и књиженим делима савремених српских писаца налазили узроке за поменуте ратове. Тај тренд имао је одјека и у домаћој јавности, у срамним текстовима аутора окупљених око Данасовог подлистка „Бетон“ и радио емисије „Пешчаник“ на Б92. Малициозним тумачењем симболичких садржаја неких од најзначајнијих савремених српских романа, који су представљали успелу транспозицију традиције у аутентична литерарна дела, попут „Хазарског речника“ Милорада Павића и „Опсаде цркве Светог Спаса“ Горана Петровића, покренута је права хајка на њихове ауторе. Одолевајући не само времену, већ и агресији оваквих бескрупулозних тумача, ови романи су потврдили своје високе књижевне вредности и постали класична дела српске књижевности по којима је она препознатљива и у светским оквирима.

Искушења дословног тумачења

Међутим, виталност својеврсног домаћег обрасца самонеразумевања вредности традиције се огледа у односу према садржајима народног усменог стваралаштва. Једна од таквим прича је и познато предање о убијању старих, позната у култури и многих других етничких заједница. У српској народној традицији ово предање говори о наводном некадашњем обреду, лапоту, чије је дословно схватање и довело до стварања научног мита о његовом практиковању.

Дословно тумачење ове приче био је главни аргумент у истицању лапота као некадашњег стварног обичаја, али је одсуство историјских, археолошких и етнографских чињеница у ареалу живог народног предања о убијању старих било повод за анализу његове праве улоге и значаја у српској народној култури. Факат је да у српској традицији није постојала таква обичајна пракса, а психолошка функција ове фасцинантне приче показала је да се њоме није евоцирао некадашњи обреда, већ је забраном убијања старих спречавано породично насиље.

Како није засновано на непосредним чињеницама које би доказивале некадашњу традиционалну ритуалну праксу, предање о лапоту своје митске корене потврђује функцијом саме приче, која је у традиционалним заједницама имала другачије значење од оног које су њени некадашњи тумачи истицали. Повезане с дубљим социо-психолошким потребама, приче о обреду убијања старих могу се размотрити у равни значења те врсте духовних творевина у традиционалној култури.

Бројне локалне верзије предања о убијању старих интегрише јединствена фабула о митском обреду. Садржај предања, у ствари, чудесна је прича заснована на миту о добу људске дуговечности и неумирања када је практикован овај обред. Тај временски сегмент одређен је представом о немрима, неумирућим људима с којима се повезује порекло обреда, и тренутком поновног јављања смрти, која је мотив за његово укидање. У верзијама у којима се истиче старчева мудрост или увиђање синова да ће на исти начин завршити живот, мотив за укидање обреда јавља се као последица неминовне смрти, судбинског завршета људског живота, изражене у миту о њеном поновном доласку. Време одсутне и присутне смрти уоквирује причу о обреду у чију се реалност и истинитост верује. Различит од чињеница обредне праксе, митски слој предања има статус духовног искуства које је развијено и другом, бајколиком компонентом приче чија снажна етичка порука јасно казује о њеној функцији и значењу у традицији.

Одбрана од зла

Дословним схватањем симболичког садржаја овог предања као трага и потврде некадашњег обреда девалвира се и поништава његова аутентичност, духовност и вредност. Чини се да се у нашој култури утркују у несхватању функције и значења ове фиктивне творевине управо они културни ствараоци, попут демографа, театролога, редитеља, социолога, филозофа, књижевника, који би по својој вокацији требало да искажу њено одговарајуће разумевање. О таквом неразумевању сведочи и актуелна повереница за заштиту равноправности, која је управо у интервјуу овом листу нагласила да узроке данашњег породичног насиља треба тражити у још увек постојећој традионалној патријархалној култури. Према њеном схватању, доминација негативне патријархалне структуре у данашњој култури се огледа у томе што „глава куће која `доноси храну на сто` има последњу реч, па и право да кажњава зависне чланове домаћинства. Иако су неки обичаји део фолклора, не значи да се не смеју променити. До пре сто година постојао је лапот – убијање најстаријих чланова породице када постану терет“.

Просто је запањујуће како је у тако мало речи исказано толико неразумевање националне културне традиције. Без обзира да ли проистекао из незнања или глупости, али је став да онај који обезбеђује храну породици има право да кажњава њене нејаке и зависне чланове својеврстан „бисер“ неразумевања традиције и патријархалног живота. Из тог неразумевања и долази предрасуда о томе да је до пре само једног века постојало обредно убијање најстаријих чланова породице. Иако је у науци тај проблем већ давно решен, још увек се евоцира буквално тумачење фасцинантне приче о лапоту.

Игнорисањем научних резултата који су оспорили веровање у постојање обредне праксе убијања старих у српској традицији о којој говори предање, обнавља се традиционална матрица ове приче која сада има другу функцију проналажења узрока негативних појава у данашњем друштву у некадашњој наводној традицији. Потреба за евоцирањем фиктивног обреда, који је у традицији имао функцију спречавања таквог понашања према старим члановима заједнице, јача је од научних аргумената који су оспорили његово постојање. Тако је од традиционалног преко научног, лапот је постао нови медијски и политички мит.

Зато треба нагласити да тематизација убијања старих у форми наводног традиционалног обреда није евокација прошлости, како сматрају заговорници садашњег медијског мита о лапоту, већпрвенствено превентива од могућности таквог трагичног понашања у садашњости и будућности. Атрактивно за мишљење, зло са етичког становишта није добро за живљење, али је управо промишљање зла и стварање књижевних и уметничких дела које га тематизују, адекватна превентива од његовог потврђивања у стварности.