Кретинизација или стварање медиокритета

Негативне последице многих благодети које је донела савремена цивилизација постају све израженије, а промене човековог начина живота доводе и до његових битних физичких, психолошких и духовних промена. Уколико је културом био подстицан да ствара и развија своје креативне потенцијале, цивилизацијски амбијент погодује покретању и сасвим другачијих процеса у којем је изневеравањем њених етичких принципа, он изложена и највећим искушењима очувања и потврђивања своје хуманости. Друштвене мреже су прошириле јавни простор и учиниле видљивим реалност менталног стања већине људи у контексту ниског ниво њиховог стварног образовања, базичног знања и могућности интелигентног закључивања. Међутим, данашње појаве само радикализују познате негативне учинке образовног процеса на креативне потенцијале које човек доноси на свет.

Доласком на свет, новорођени постаје пуноправни члан друштва након образовног и васпитног процеса током којег усваја потребна знања и образац понашања. Током образовања, сваки појединац се ментално форматизује деловањем одређеног школског система кроз који пролази. Од најранијег узраста до стицања високостручне спреме, он редукује свој креативни потенцијал ка формирању свог образовног идентитета. Иако у том процесу остварује постављени циљ, он током школовања и смањује креативни потенцијал са којим је дошао на свет. Са становишта природне обдарености, школовање не само да пружа одговарајуће образовање, стицање знања и овладавања начином његове примене у циљу решавања конкретних проблема и задатака, већ и ограничава и редукује природне способности. Онај који оствари успешну каријеру, стекне материјално богатство, одговарајући друштвени статус и углед, може бити незадовољан не зато што није постигао више, већ зато што је изневерио себе и није сходно свом датом потенцијалу постао оно јесте.

И управо та могућност да се човек током развоја преобликује и мотивисала је реформе школских система које су након одређеног времена показале негативан хумани учинак. Али сагледано са становишта уложене памети да се људи заглупљују и да се држе у зависности, такве реформе откривају тек потом своје прикривене циљеве. Свој негативни вредносни став према одређеним појавама и њиховим актерима, људи исказују и медицинским и клиничким терминима. Не заснована на прецизном знању њиховог терминолошког значења, произвољна употреба израза кретен, идиот, имбецил и дебил има функцију вређања у свакодневном говору. Овим изразима се на основу количника интелигенције означавају различити степени менталне ометености и заостајања у духовном развоју.

Француски аутори

Критички однос према сниженим културним вредностима масовне културе, користе и француски аутори да са становишта последица на њених конзумената радикализују негативан однос према овој култури. Тако и Ален Покар у својој књизи Кретенизација културом, сагледава негативне аспекте савремене масовне културе. Међутим, ма какве биле те негативне последице оне не могу стварати кретене, односно не може се тај културни утицај назвати кретенизацијом. Иако се користи у жаргону за негативно хиперболисање, кретенизам је, као и назив идиотија, клинички термин за најтежи случај умне заосталости, па је као такав неадекватан и неупотребљив за процес негативног културног утицаја. Будући да аутор настоји да покаже последице тог утицаја на менталне способности данашњих људи, конзумената популарне и масовне културе, примеренији назив је стварање медиокритета.

Истоветну грешку прави и Жан-Пол Бригели, који у књизи Школа: Фабрика кретена, разматрањем негативног аспекта француског школског система истиче да он производи кретене. Као некадашњи наставник, аутор критички сагледавајући француски национални образовни система пише оптужницу због претварања школа у машине за поједностављивање, које више не оспособљавају децу да адекватно читају и мисле. Некада један од најбољих образовних система на свету, урушен је због нових педагошких догми, егалитаризма и смањеног стандарда.

И аутори телевизијског филма Сутра, сви кретени?, Силви Гилман и Тијери де Лестрад, полазе од чињенице данашњег смањења људских интелектуалних потенцијала као последицу процеса „обрнуте еволуције“. Инволуције. Реч је о озбиљном и забрињавајућем феномену узрокованом штетним хемијским елементима који су продрли у свакодневни живот данашњег човека и као ендокрини ометачи угрозили и мозак беба. Иако је реч о алармантној појави, последице наведених негативних процеса не доводе нити могу довести до кретенизације у адекватном значењу ове речи.

Последице погрешног именовања

У тежњи да нагласимо своју критичност, често хиперболишемо свој став у којем над рационалним преовладава емотивни набој. У жаргону такви искази носе и жаоку вређања у циљу жигосања одређених појава и њених актера. Таква одређења имају функцију ослобађања емоционалног негативитета узрокованог таквим појавама. У циљу најшире рецепције својих дела, француски аутори су некритички преузели образац неадекватног жаргонског именовања и погрешно означили једну озбиљну савремену негативну цивилизацијску појаву. Ухваћени у тој језичкој замци, чини се да нису свесни својих грешака, јер погрешно именовање ствари, упозорио је још Албер Ками, само увећава невоље света.

Будући да погрешно означавање ове друштвене и културне појаве има и дијагностички карактер, погрешна дијагноза одређује и неадекватну терапију. Уместо да се на основу дијагнозе о медиокритетизацији људи као последице форматизовања њихових осредњих менталних способности и њиховог претварања у нова потрошачка племена предузму одговарајуће мере сузбијања и уклањања таквог утицаја, неадекватно означавање те појаве кретенизмом само је карикатурализује и критичке активности о том актуелном проблему своди на бесплодну интелектуалну разоноду.

Да се то не би догодило, потребно је најпре адекватно дијагностицирати проблем медиокритетизације данашњих људи у контексту познатог питања: “Шта је човек, а мора бит човек?” Сваком појединцу са потенцијалом које доноси на свет је и дато да постане људске биће, а да ли ће и како то остварити зависи од његовог процеса индивидуације. Преовладавање прагматичности над принципијелним хуманим вредностима има за последицу стварање појединаца неукорењих у својој традицији и у савремености, који су као конзументи погодни за манипулисање. Као производ програмиране амнезије темељних хуманистичких вредности, они су у незавидном духовном и егзистенцијалном стању самоотуђења. Медиокритетска површност дефинише их као хомопланктоне који плутају у медијском и виртуелном свету као храна системима.

Иако се под плаштом лажне хуманости младима настоји да олакша савладавање градива, њима се заправо ускраћује могућност да развију своје потенцијале. Они су попут лептира који док се мучи да изађе из своје чауре, добија нетражену помоћ. Међутим, онај који му пререже опну, у најбољој намери да му помогне, чини му лошу услугу јер му није допустио да у мукотрпној тежњи развије своја крила. Тај лептир никада неће моћи да полети и остаће на неразвијеном стадијума способан само да гмиже као гусеница која му је развојно претходила. Учење је мукотрпан процес у којем појединац развија своје креативне потенцијале, а његово прерано ослобађање тих невоља је насиље над процесом развоја чији је исход хендикеп и заробљавање у немоћи.

Када се деци олакшава учење и решавају им се проблеми, уместо да се уче да их сами решавају, онда се она хендикепирају и оспособљавају само за одређене послове. Њихово неразвијање до највиших способности, већ само до нивоа одређене функционалности, отвара питање добрих васпитних и образовних намера, које у коначном исходу добијају супротан етички предзнак.