Карактер као судбина

Ова књига представља занимљив искорак Бојана Јовановића из чисте етнологије у област психолошке антропологије и кључна је за разумевање Јовановићеве тезе да је антропологија заправо дубинска психологија културе. Он сматра да ако желимо да променимо своју „судбину” (као народ или појединци), морамо прво разумети и преобразити сопствени карактер.

Leo Commerce, Београд, 2004., Службени гласник, Београд, 2014.

Наслов је директна референца на чувену мисао старогрчког филозофа Хераклита: „Ethos anthropo daimon) (Човеку је његов карактер његова судбина).

У овој студији Јовановић анализира:

Колективни и индивидуални карактер: Аутор истражује како се традиционални обрасци понашања (које је проучавао у „Магији српских обреда” и „Тајни лапота”) обликују у трајне карактерне црте појединца и народа.
Судбина као психолошка категорија: За Јовановића, судбина није нешто што долази „споља” или од богова, већ је она исходиште наших унутрашњих импулса, несвесних мотива и наслеђених културних матрица. Оно што не освестимо у свом карактеру, доживљавамо као спољашњу судбину.
Веза са Јунговом психологијом: Јовановић се овде снажно ослања на учење Карла Густава Јунга о архетиповима и колективном несвесном. Он објашњава како стари митови и даље „живе” у модерном човеку, усмеравајући његове одлуке и животни пут.
Криза идентитета: Аутор анализира како савремени човек, губећи везу са традицијом и обредима прелаза, постаје „жртва” сопственог несређеног карактера, што води ка личним и друштвеним лутањима.

Српски национални карактер Јовановић посматра кроз призму психоанализе (пре свега Јунгове дубинске психологије).

Српски национални карактер: Између хероизма и жртве

Јовановић сматра да се српски карактер вековима обликовао кроз митске обрасце, пре свега кроз Косовски завет.

Архитип жртве: Он истиче да је српски идентитет дубоко везан за појам страдања. Смрт се у нашој култури не види као крај, већ као залог за будућност (победа у поразу). То је оно што он назива „трагичним оптимизмом”.
Патријархални кодекс: Карактер се гради на строгом поштовању предака. Судбина појединца је често подређена колективној судбини нације, што ствара снажан осећај дужности, али и терет који појединац носи.

Психоанализа и народна веровања: Повратак потиснутог

Јовановић користи психоаналитичке термине да објасни зашто су нам неки обичаји толико важни:

Колективно несвесно: Народна веровања (магија, вампири, обреди) нису „заосталост”, већ начин на који наше колективно несвесно излази на површину. Оно што рационално не можемо да прихватимо (страх од смрти, агресија према родитељима – као у лапоту), ми претварамо у мит и ритуал.
Симболизација агресије: Психоаналитички гледано, обреди служе да се „каналишу” опасни нагони. На пример, прича о лапоту (убијању старог оца) је заправо симболичко разрешавање Едиповог комплекса – син жели да заузме очево место, али кроз мит о престанку лапота он учи да оца мора сачувати јер је он носилац мудрости.
Магија као терапија: Бајање и магијски ритуали за Јовановића имају функцију сличну психотерапији. Они смирују анксиозност пред непознатим и дају појединцу осећај контроле над сопственом судбином.

За Јовановића, наша судбина као народа је заправо резултат нашег карактера, који је дубоко укорењен у тим несвесним, митским слојевима. Ако не разумемо своје митове (психоанализа), нећемо моћи да управљамо својом будућношћу.