Како је у нашем свету простаклук постао ”норма”

Завистан од правила и закона постојећег друштва, васпитни и образовни процес усмерен је ка формирању појединаца који би поштовањем актуелних норми требало да се потврде као креативни чланови колектива. Амбијент у којем они одрастају и формирају се као личности, претпоставља и постојање одређених културних конвенција важних само у датом социокултурном контексту, јер у другим оквирима важе друга правила. Показује се то, на пример, у понашању за столом, па док се у једној култури сматра непримереним подригивање, у другој је то сасвим нормално.

О релативности пристојности говори историја моде, игре и културе јер оно што се некад сматрало непристојним и постојало је само на маргини друштва добило је данас супротно вредносно значење. Тако је, на пример, у време када се појавио, валцер сматран непристојном игром мушкарца и жене, али је убрзо прихваћен као отмени плес. Док су некада органи реда приводили и насилно шишали младиће са дугом косом, а на моралну осуду наилазило ношење кратких сукњи и исцепаних џинс панталона, данас су ова фризура и одећа постали уобичајени елементи официјелне културе.

Правила понашања Свако доба и свака култура имају своја правила којa одређују допуштено и коректно у људском понашању. Битан услов учествовања у јавном животу је поштовање тих правила која регулишу међуљудску комуникацију изражену разменом вербалних и невербалних порука. Бити пристојан значи бити уљудан и учтив и чинити оно што према неписаним правилима пристоји датом контексту и јавном месту. Уколико су та места одређене политичке, друштвене и културне институције онда су и правила понашања правно прецизније одређена. Најстроже норме су важиле на месту највише власти а пристојност у присуству суверена је регулисана етикецијом. За разлику од области приватног у којој је допуштен највећи степен слободног понашања, област јавног је ограничена важећим правилима док је сфера службеног утврђена строгим нормама.
Када се помери и укине граница пристојности, онда се подиже завеса за наступ људске нискости, дрскости и примитивизма. У кризним временима се ускомешају и узбуркају разни слојеви човековог искуственог бића, а они најнижи теже ка томе да добијају примат и развласте владајућу пристојност. Међутим, осим уобичајеног и нормираног владања, свака култура омогућује и допушта у време одређених празника и обреда и другачије понашање. Необични поступци српских сватова који су се такмичили у неумерености били су дозвољени само у оквиру свадбеног обреда. Изван празничног и обредног контекста кршење уобичајенх правила пристојности може имати протестно значење или бити у функцији самопотврђивања оспоравањем дотадашње традиције. Зато је историја моде, игре и културе уједно и историја померања граница пристојности и ослобађања од до тада табуираних садржаја који су потом постајали битан део официјелне културе.

Естетско и етичко У светлу историјске релативности критеријума пристојности, њено сагледавање у датом контексту показује и човекову тежњу за њеним оспоравањем. С обзиром да није само знање о томе шта је добро довољно да људи не чине супротно, јер и упркос жељи за добрим они чине зло, поставља се питање мотива кршења поменутих правила која регулишу јавно понашање. Показујући својим поступцима да валидну образовност хендикепира инвалидно васпитање, њихова непристојност је последица деловања у њима нечег јачег над којим не могу да успоставе контролу. Препознату као природност која постоји у сваком човеку, силу која их удаљава од културе прихватају као средство остварења својих животних циљева и самовољним игнорисањем кршења правила пристојности бахатим и непристојним поступцима обележавају и наш јавни живот.
Иако понашање подразумева различите форме и нивое, елементарне норме културе захтевају од појединца минимум самоконтроле над спонтаним испољавањем природних и нагонских импулса који би могли угрозити заједнички јавни живот. Као што нам својом пристојношћу други стављају до знања да у опхођењу са њима и сами треба да будемо пристојни, тако и ми својим понашањем указујемо другима на ниво и карактер комуникације коју желимо да имамо са њима. Својим поступцима искушавамо пристојност других као што нам истоветна искушења долазе од других чији нас поступци могу испровоцирати да непримерено одговоримо и прекорачимо границе постојећих културних норми. У могућности прекорачења тих граница се огледа васпитна утемељеност појединца, способног да се уздржи од неодговарајуће реакције.

Јупитер и во Култура подразумева усаглашено васпитање и образовање, јер високообразовани појединац са највишим степеном академског знања и стручности без одговарајућег васпитања остаје некултуран. Васпитање је најбитнији морални аспект културе јер се понашањем и односом према другом исказује сопствени културни идентитет. Формалним и декларативним толерисањем, а стварним и суштинским омаловажавањем другог показује се првенствено сопствено неваспитање и непоштовање себе. Неваспитани појединац је морално неутемељена и несигурна личност чије хировито понашање није одређено обавезним поштовањем других већ својевољношћу. Васпитати појединца значи научити га одговарајућем понашању којим односом према другом исказује однос према себи.
Морална одлика пристојности проистиче из естетског осећања складности и хармоничности једне целине, па се зато све што нарушава њен претпостављени склад сматра непримереним и непристојним. Мера пристојности утврђена је познатом латинском пословицом: „Што приличи Јупитеру, не приличи волу“. Међутим, без обзира на правила пристојности, увек је било оних који су сматрали да су једнакији од других и тежили да их прекрше без последица.

Задовољство у ћефу Унутрашњи и спољашњи подстицаји, искушавају појединце да им подлегну и упркос знању о недопуштеним поступцима на одређеним јавним местима, крше културна правила. Налазећи одређено задовољство у таквим поступцима, учињеним супротно јавним и колективним интересима, они безобзирним остварењем своје воље исказују свој ћеф. Овом речи се означава понашање којим се супротно важећим правилима настоји угодити себи чињењем оног у чему би се нашло задовољство и добро расположење.
С обзиром на чињеницу да није само знање о томе шта је добро довољно да људи не чине супротно јер и упркос жељи за добрим они чине зло, поставља се и питање мотива кршења поменутих правила која регулишу јавно понашање. У односу на оне који их не познају, правила јавног понашања првенствено крше управо високо образовани појединци. Својим поступцима они показују да њихова валидна образованост није сразмерна њиховом инвалидном васпитању. Сопствену непристојност правдају постојањем у њима нечег јачег од њих самих над којим не успевају да успоставе контролу. То јаче је оно природно у сваком човеку, али испољено примитивизмом показује удаљеност од културе. Иако сви осећају ту снагу природног у себи, нису и сви свесни потребе и обавезе да је обуздају и да контролишу своје реакције.

Андрићево искуство За разлику од оних који дајући одушка својој природи не осећају никакву нелагодност због свог непристојног понашања, постоје и они који се стиде својих непромишљених поступака. У циљу избегавања те непријатности, настоје да успоставе контролу над собом и пазе шта говоре и шта чине. Због опасности да би испољавањем свог негативитета доводили себе у неугодне ситуације, постају изразито резервисане и „закопчане“ особе. Имајући обзира према себи, показују тиме и обзирност према другима, али и поштовање културних норми и правила контроле и потискивања негативног аспекта природности која тежи да се испољи.
Сматран изразито интровертном личношћу, Андрић је разлог своје затворености у јавном држању и у комуникацији са другима објаснио у једном искреном интроспективном запису у којем је адекватно сагледао себе. „Ви кажете“, пише он, „да нисам био отворен, да сам све своје помисли и већину својих личних осећања задржавао у себи и крио их од људи са којима живим. Зато ме оптужујете због притворства и неискрености. Али ви не знате са каквом сам ја будалом имао посла. Непредвидљиви прохтеви и скривени, и њему самом непознати, нагони тога болесника такви су да ми треба уписати у заслугу што сам их крио, да ме треба похвалити а не судити. Једино што ми се може уписати у грех то је што их нисам довољно потискивао.
Никад нико неће знати са каквом сам се будалом у себи носио, колико сам се стидео његових испада и поступака који су увек били у страшној супротности са оним што сам хтео да будем. Та будала коју сам носио у себи стварала је од мог живота сталну патњу у којој је било и таквих тренутака према којима су све бајке о паклу само бледа слика“.

Борба са својим негативитетом С обзиром да је реч о личној исповести, овај ауторов запис има снагу неоспорног биографског факта. Сагледавајући себе и своју тежњу да буде оно што је хтео, Андрић уочава велику препреку у свом другом „ја“ које је настојало да се испољи. У односу на позитивне и здраве намере свог свесног идентитета, своје друго „ја“ одређује сасвим супротним карактеристикама. Тог другог у себи означава будалом и болесником који га својим поступцима доводи у страшне неприлике и претвара му живот у несносну паклену патњу.
Сагледан у контексту индивидуационог процеса, Андрићев животни проблем је проистицао из суочавања и борбе са својим негативитетом оличеним његовом психолошком сенком, односно „тамним братом“ у себи кога је препознао као своју идентитетску супротност. Како је јавности остала непозната ова друга страна Андрићеве личности, његова борба са сопственим негативитетом остала је у сфери његове приватности, а победа над оним природним у њему чије би га испољавање могло да постиди и компромитује изражена је самоконтролом и строго одмереним, дипломатским поступцима према другима.

Будалина играчка У стварности која под утицајем бахате политике све више наликује џунгли, снагу аргумената замењује аргумент снаге, па се на провокацију некултуре сматра нормалним одговорити на исти начин. Тада простаклук добија повишени значај, јунаци дана постају они који се искажу већом вулгарношћу, а у заборав тоне потреба да се у јавном простору сачува пристојност и да непоштовање културних правила дисквалификује сваког који некултуром настоји да се потврди у том амбијенту. У том простору из појединаца тада слободно излазе њихове сенке, тамније од оне коју пристојан човек држи под контролом као свој негативни потенцијал. Из сенки излазе и будале веће од оне Андрићеве којој он није допуштао да га брука.
Недавно је праву буру негодовања и одобравања на друштвеним мрежама, изазвао непримерен вулгарни одговор једне девојке на питање новинарке ТВ Информера како се зове. Одбијајући да одговори на то питање, на крају изјаве поводом збивања на Филозофском факултету пред зградом ректората Универзитета у Београду, девојка је новинарки одбрусила упитном вулгарном формулом о болу њеног мушког полног органа. Прихватањем мушког псовачког и ласцивног жаргона као и показивање извесне дрскости у понашању, данашње девојке се потврђују као несвесне наследнице оног обрасца понашања карактеристично за чланице банди које су у прошлом веку биле препознатљиве као омладинске квазипоткултурне групе. У српском еротском речнику, мушки полни орган се назива буалина ирачка и одређен је као утешно средство појединцу за сексуално самозадовољавање. За онанијом посеже онај који не може другачије да се еротски потврди, а вид ове праксе се препознаје и у вулгарним изразима у комуникацији у којима доминира фалус.

Заразна непристојност Овакве појаве се дешавају првенствено због губљења осећања пристојности и стида и укинуте границе између приватног и јавног што омогућује толерисање садржаја тамо где им није место. Иако је тај неред чинилац нечистоће, одсуство потребе да јавни простор буде чист маргинализује свест о навикавању на прљавштину као културну опасност. Тако нормализација ненормалног увећава животне проблеме, а стандардизовање облика социокултурне патологије удаљава од средишта хуманог.
Иако има своје место на друштвеној маргини, где због слабијег деловања важећих принципа културе долази до њеног испољавања, непристојност се намеће као норма и у средишту друштвене стварности. Одмахивање руком да то није важно је, у ствари, призивање оног другог у сваком појединцу да се испољи. Уколико се неком толерише његова непристојност, онда се тиме и други охрабрују да допусте себи истоветно понашање.

Толерисањем непристојности шаље се порука о њеном слободном испољавању чијим се прећутним одобравањем одустаје од културе. Заразна непристојност се тако шири и осваја животни простор који остаје без одбране. У том простору свако може дати одушка свом природном бићу, а да не осети нелагодност што тако чини, па зато уместо да буду бољи, чланови тог колектива постају све гори. То погоршање је мерљиво самонеразумевањем последица својих поступака и одсуства свести да својом непристојношћу не вређамо друге, већ не поштујемо себе. Указујући на то да љубав „не чини што не пристоји“, апостол Павле истиче принцип да онај који се воли не може да се вређа и понижава, јер би тиме онај који то чини самог себе понижавао. Иако се овај критеријум поштовања другог успоставља у љубави, тај принцип важи и у свим међуљудским односима.

Игнорисања правила културе и моралних обзира доводи до умирања хуманости у људима, због чега се њихово морално буђење доживљава као враћање из мртвих. Међутим, у животној реалности постоје и они који одолевају искушењима хуманог самопорицања и истрајавају у потврђивању пристојности, доброте и љубави. Иако би се због тих вредности њихов подвиг могао упоредити са духовним преображајем, јасно се показује да је истрајност у самопотврђивању добра њихов прави пут, а да подлегање искушењима свог негативитета карактерише странпутице којима иду многи из њиховог окружења.