Јеротићеви векови

Изузетно место које је Владета Јеротић стекао за живота у нашој култури, потврђује се и у периоду након његовог одласка 2018. године, па је утолико и значајније подсећање на овогодишњи 2. август којим се навршио век од његовог рођења. До свог зрелог доба био је познат само ужем кругу лекара, психијатара, књижевника и уметника, али његова активност добија шири одјек шездесетих година двадесетог века да би у наредним деценијама постао један од наших најзначајнијих и најпопуларнијих интелектуалаца. Тај искорак је везан за његову сарадњу са Политиком започету позивом тадашњег уредника Културног додатка, Драгослава Зире Адамовића, да објављује своје прилоге у овом листу. Ове текстове из области психоанализе, психијатрије, психологије, сексологије, психосоматске медицине и антропологије, Јеротић је потом интегрисао и објавио у књизи Човек и његов идентитет - психолошки проблеми савременог човека.

Својим књигама и наступима обележио је нашу културу на крају прошлог и почетком овог века, а након смрти потврђује својим духовнм присуством дубоку укорењеност у овој средини. Његове књиге добијају нова издања, а снимљена учешће на јавним трибинама, предавања и разговори као и телевизијске емисије у којима је гостовао непрестано се читају, слушају, гледају и коментаришу. На појединим профилисаним сајтовима за бригу о душевном и телесном здрављу стално се објављују и потом деле на друштвеним мрежама делови његових тематски увек актуелних и атрактивних предавања и фрагменти из његових чланака и књига.

Не заснована само на великом знању и изузетној стручности, Јеротићева велика популарност проистиче из способности да адекватно сагледа позитивне и негативне стране човека, препозна његове проблеме и укаже на могућност њиховог решења. Било да је сагледавао појединца или колектив, уравнотеженост и смиреност приступа омогућавали су му да пружи праве одговоре на изазове и искушења којима су људи стално изложени.

Говорио је аргументовано, надахнуто и са дубоком увереношћу у истинитост својих речи. Наступајући често пред великим аудиторијумом, стварао је утисак код присутних да се сваком од њих посебно обраћа, јер га је сваки појединац, у контексту тражења одговора на сопствена питања, доживљавао лично. Начин на који је говорио имао је велики одјек међу слушаоцима, којима је била пријемчива непосредност са којом им се обраћао, једноставним, разумљивим језиком, аргументима из своје праксе, животног искуства или литературе. Слушаоци су имали поверење у њега и веровали су му, јер је говорио смиреним, убедљивим тоном који је деловао охрабрујуће на њих.

Таква широка рецепција његових речи, имала је и дубље одјеке у многим појединцима који су признавали да је Јеротић пресудно утицао на њих и да су се битно променили после читања његових књига и слушања његових предавања. У знак захвалности неки су имали потребу да му за добијени духовни дар и непосредно узврате, али је на покушаје таквих материјалних уздарја, без намере да их увреди, одговарао да то што сматрају да су добили од њега не враћају њему, већ да оно што желе да поклоне дарују неком другом. Тумачио је овај свој принципијелан став спречавањем поткупљивања и стварања корупцијског менталитета, који елементарном логиком “ја теби - ти мени” затвара људе у један круг и духовно их квари. Примером је исказивао значај врхунског етичког начела чињења доброг дела без очекивања и тражења ичега за узврат и ширења несебичне љубави према другима, јер само таква дела љубави остају поуздан путоказ човековог етичког усавршавања и културног потврђивања.

Духовни светионик

Насупрот популарним естрадним масмедијским личностима, Јеротић је уливао веру у моћ културе коју је симболизовао својом личношћу. Оличавао је у нашој средини потиснуте вредности које су недостајеле управо обичном човеку у његовом настојању да се снађе у свакодневном животу и оријентише у кризним и бурним временима. Изузетно место Владете Јеротића у нашој култури може се означити духовним светиоником јер је у опустошени простор наше духовности уносио оно што је људима недостајало: поверење, веру, знање и могућност да сазнају како да на најбољи начин себи помогну.

У свакој од области и дисциплина у којима је оставио стваралачки траг, било да је реч о психијатрији, психотерапији, књижевности или духовности, он је остварио ауторску аутентичност и непоновљив стваралачки идентитет. Његових око 40 ауторских књига и велики број чланака и прилога, у нашим листовима, часописима и зборницима, чине опус једног савременог класика чија се вредност непрестано потврђује.

Успешним интегрисањем поменутих области, као комплементарних, пружао је целовит и истинит одговор на историјска и савремена питање људског постојања. Ова Јеротићева ауторска аутентичност, је суштински повезана са његовом личношћу коју је изградио током свог интелектуалног и стваралачког развоја у процесу своје индивидуације. Интегрални приступ човеку, неодвојив је од Јеротићеве кохерентне, интегрисане личности која је пленила својим јединством мишљеног, изговореног и учињеног. Говорио је оно што је мислио, а радио оно што би казао у сагласности са принципом истине.

Овакав приступ имао је и конкретне етичке импликације јер је изоштрио његову одговорност за оно што је мислио, говорио и чинио. Душевно интегрисан, утемељен у својој вери, могао је да искаже највиши степен духовне отворености према другима, јер их није доживљавао као опасност за себе и свој идентитет. Дао је велики допринос нашем адекватном разумевању будизма, ислама, паганства, јудаизма и хришћанства. Уредан, прецизан и скроман, чувао се крајности, пренаглашене емоције која потискује рационалност као и потенцирање рација на рачун осећајности.

Помирљиво средиште

Умерен у сагледавању реалности, Јеротић је био имун од идеализације парцијалног опредељења као и од негирања евидентних вредности. Дистанциран од сваког екстремизма, представљао је помирљиво средиште супротности које постоји у човеку и у свету, у сваком појединцу и у његовој околини. Његов стваралачки пут и духовни развој праћени су и адекватним моралним усавршавањем. Био је и остао један је од најчеститијих људи ове културе кога су красиле највеће људске врлине, човек који није никога оговарао, омаловажавао, понизио, увредио, слагао или преварио. Будући да никоме није учинио зло, а да је многима помогао, његов потенцијал за добро одређен је и оном дубљом страном његове личности коју треба повезати са његовим проучавањем.

Јеротић, наиме, спада у другу генерацију наших психоаналитичара, а психоанализа као дубински приступ обележиће и такво његово проучавање културе. Такав приступ је у непосредној вези са средиштем његове личности, језггром његовог психичког бића. Јеротић је успео да интегрише битне аспекте своје личности и приближи се том свом средишту, а тиме оствари себе утемељењем на етичким начелима, доследно примењујући императив самоодрицање као моралну основу људског постојања.

Љубав и доброта суштински су га повезивале са другима. Са становишта љубави, није имао нити је испољавао негативни емоционални однос према ономе што је оспоравао и са чим се није слагао. Доброта и тежња ка знању у знаку су његовог ероса који је интегрисао супротности, а не раздвајао спојено и целовито, па је зато и био човек од поверења, коме се увек могло веровати. Говорио је стручно и позвано о највећим људским тајнама, које су сваког интересовале у циљу решавања својих личних животних проблема и осмишљања свог постојања.

Уколико хоризонтала представља тежњу ка свеобухватним, а вертикала ка дубинском сагледавању, онда из укршатаја оцртане хоризонталне и вертикалне димензије карактеристика личности и дела Владете Јеротића исијава његова харизматичност, магнетизам којим је зрачио и којим и данас зрачи доказујући да је и интелектуално и духовно присутан међу нама. Интензивно медијско присуство и у периоду након свог физичког одласка, и чини основаном наду да ће и у будућим вековима његово дело бити поуздан оријентир људима за сналажење у њиховим унутрашњим и спољашњим лавиринтима.