Измицање жабљој судбини

Различито понашање људи у променљивим околностима увек поставља питање о њиховом правом идентитету. Изненађени разликом између представе коју имамо о одређеним појединцима и њиховим поступцима, остајемо зачуђени и понекад погођени чињеницом да наше знање о њима битно одступа од онога што су учинили и што чине. Заведени њиховим понашањем, стекли смо неадекватну парцијалну представу о њима не сагледавајући и њихов потенцијал за променом исказан управо њиховим поступцима. Зато увећан број таквих примера у време друштвених промена квалитативно мења колектив и отвара питање његовог идентитета.

Резултати истраживања уобичајеног људског реаговања на несрећу или катастрофу показали су да људи тада испољавају солидарност и алтруизам према унесрећеним којима настоје искрено да помогну. За разлику од ових, резултати других истраживача су доказали да саосећање опада порастом броја људи којима је потребна помоћ. Испоставља се да закључци о људској природи, изведени на основу ових резултата, нису конрадикторни, јер у различитим околностима људи различито реагују на невоље и несреће које погађају друге.

У уобичајеним, нормалним животним приликама, догађај катастрофе масовно мобилише људе који исказују солидарност и помажу угроженима. Међутим, уколико су животне и социјалне неприлике дуготрајуће онда се већина прилагођава на њих, почиње да их сматра уобичајеним и не реагује емпатски да би помогла другима. О степену те моралне обамрлости и егоистичне небриге за најближе говори и понашање људи у средиштима данашње цивилизације. Тако, на пример, у време изузетне жеге 2003. године у Француској, која је узроковала велику смртност старих људи, на вест о смрти родитеља њихова деца нису прекидала одмор да би дошли на њихов испраћај, већ су њихове сахране организовале социјалне службе. Егоизам појединаца и морално отупљивање је посебно изражено у време рата, када се током његовог трајања људи постепено навикавају на туђе жртве и вест о броју погинулих примају као текућу информацију.

Морална запуштеност

Било због свог егоизма или засићења негативним вестима, подигнут праг осећајности показатељ је емоционалног отупљивања људи. Такво стање настаје и њиховим навикавањем на неке болне, девијантне појаве у друштву, попут корупције, криминала, непотизма, неравноправности и неправди. Суочени са том патологијом када су лично погођени, појединци узалудно траже правду и подршку других, али изостајање одговарајуће критичке реакцију омогућава да понављањем такви догађаји постају општа појава. Прилагођавајући се на њих, људи се навикавају на облике социо-културне патологије и претварања свог друштва у безосећајно запуштени ентитет.

У сенци опадања емпатије са порастом броја оних којима је потребна помоћ ствара се у колективу погодност и за друге негативне појаве. Неблаговремено решавање акутних проблема у друштву доводи до нарастања његових противречности које запрете његовом интегритету. У постепеном навикавању на моралну безосећајност долази до запуштања друштва и снижавања критеријума социјалног и професионалног самопотврђивања његових чланова. Постављањем на битна места у државном сектору партијских послушника, а не високостручних и способних људи, има за последицу отимање државе. Припадници владајуће странке тако успостављају своја орвеловска правила њеног функционисања да су у привидној равноправности појединци равноправнији од других.

У диктатури партократског популизма, медијским лажима се успева да сакрије болна истина о економској, друштвеној и културној стварности и у име одбране виших државних и патриотских интереса убеди већина да је морална запуштеност колективна судбина. Одсуством праве солидарности повећао се индивидуални егоизам, а дезинтегрисану заједницу карактеришу појединци заинтересовани првенствено за свој опстанак. Емоционално анестезирано, друштво се заробљава партократском моћи и осваја све битне полуге власти у држави стављајући под контролу релевантне установе из области економије, просвете, здравства, културе и спорта.

Стање суспензије културних стандарда и важећих друштвених норми, закона и прописа, има за последицу моралну отупелост и неспособност за адекватно реаговање на девијантне појаве. Полако тоњење друштва у стање аномије идентично је постепеном загревању воде у лонцу у којем би требало скувати живу жабу. Навикавајући се на све топлију воду, она остаје у суду и када вода прокључа бива скувана а да није ни покушала да искочи из њега. Овом метафором се сликовито описује неприхватљива и неиздржива животна ситуација за појединца или колектива, који је не схватају и не реагују да би је превазишли, јер су у њу доспели постепено се навикавајући на неприлике и невоље. Прилагођавање непријатним околностима је пресудна способност у процесу преживљавања и еволуцији живих бића. Међутим, како човек није жаба, он, ипак, у тренутку када у њему прокључа, пркосно искочи из себе и спасавајући своју душу, спасава и своје тело.

Потреба угроженог колектива

Пасивно трпљење има, дакле, своје границе, а када се акумулира незадовољство онда се на одређени повод негативна енергија ослобађа. Иако је сваки болан доживљај индивидуално-психолошке природе, у форми колективне трауме се исказује и у социјалној равни као друштвена појава. Таква траума је, према Кају Ериксону, снажан “ударац основном ткиву друштвеног живота који оштећује везе међу људима”, па у том промењеном контексту болни доживљај престаје да буде пасивно трпљење и кроз моралну рефлексију спонатано изражено незадовољство прелази у организовани грађански бунт.

Иако под утопистичким слоганом тражења да “институције раде свој посао”, пркосним масовним протестом се манифествује вредност слободе за остварење ускраћених људских и грађанских права. Свако ко је доживео неку неправду или због реализовања загарантованих права био условљен да их оствари кршећи своје моралне принципе, био је лично трауматизован. Будући да је доведен у питање интегритет колектива, социјални аспект трауме активира традицијом створене обрасце чија кохезиона функција има за циљ да оснажи међусобну солидарност чланова колектива и потврди њихове заједничке вредности. Тако је од доминантне индивидуално психолошке, траума постала социокултурна категорија. Угрожени колектив је исказао потребу да поново потврди свој интегритет и кроз ослобађање енергије незадовољства започне процес уцелињења као начин свог исцељења и измицања срамоти која је запретила покољењу већ препарираном да потисне свој бол и прогута своје јауке.

И овом процесу прете искушења која се огледају у карневалском ослобађању незадовољства, после којег се ништа не мења а постојећи принципи или власт само ојачава. Међутим, енергија незадовољства може бити адекватно усмерена и на промену актуелне власти и постојећег поретка, али остварење тог циља зависи од политичког умећа да се он оствари. Сразмерно утопијском потенцијалу наде и очекивани резултат протеста може осим манифестног циља везаног за политичке промене, остварити и латентни смисао битан за његове учеснике а везан је за стицање отпорности на самоизневеравање управо оних вредности због којих су и започели протест.