Исусово светло

У тежњи да стекне највећу моћ и овлада природом око себе и у себи, човек је изложен разним изазовима и искушењима. Уколико су изазови подстицали позитивно остварење његових креативних и духовних потенцијала, искушења су била цена самоизневеравања, кршења виших моралних принципа и подлегања ниским страстима зарад остварења непосредних циљева. Разлика између човековог брзог технолошког напретка и његовог спорог душевног развоја указује на све дубљи претећи амбис пред њим.

Рођењем Исуса Христа и објавом његовог учења као основе нове, хришћанске религије, човеку је дато ефикасно средство за његово духовно и етичко усавршавање. Хришћанство у развоју религијске свести означава стадијум спознаје Бога као слободе која омогућује потврђивање вредности самоодрицања и саможртвеног принципа љубави као пута индивидуације и остварења животног смисла. Тиме се излази из оквира природне нужности и ауторитета моћи, силе и власти који одређује и човеково постојање.

Када су након педесет дана од васкрсења и десет од вазнесења Исуса Христа апостолима дати огњени језици, омогућено им је да се обраћају народима на њиховим језицима, које претходно нису учили. Конкретан језик којим су апостоли проговорили, омогућио је преношење универзалних истина и остварења јединства у духу. Уместо дотадашњих колективних идентитета, изражених националном припадношћу, језиком, традицијом и културом, Христово учење доноси нови идентитет слободног и на божанском принципу саможртвености утемељеног појединца као личности.

Неоспорна је важност претходног, националног идентитета, израженог у језику, али се језик духа исказује као чинилац идентитета на вишем степену општости. Критеријум потврђивања тог вишег степена духовног идентитета је могућност адекватнијег самосагледавања и виђења суштине животне реалности. Средиште људског постојања је универзално добро, оличено Богом, јер свако удаљавање од њега има за последицу суочавање са видовима његове супротности. Склон да животне непријатности тумачи као Божју казну, човек не увиђа да он као носилац љубави не кажњава нити искушава људе, који када се нађу у невољама само доживљавају последице сопственог удаљавања од самоодређујућег принципа добра.

Духовна светлост

Створивши небо и земљу, у амбијенту безобличне, пусте земље и таме над безданом док се дух Божји дизао над водом, Творац је рекао: “Нека буде светлост” и би светлост од које као добре, он растави таму. Са светлошћу настају услови и за стварањем живог света и човека на земљи. Библијским митом о настајању света, исказана је истина о његовом животном почетку условљеном појавом светла. Иако има живог света и у условима сталне таме, човеково постојање је одређено светлошћу, а потребу за њом задовољава првенствено остварењем тежње да буде под њеним окриљем. Међутим, навикавање на светлост и жеља за све јачом, блештавом светлошћу заслепљује човека и гаси у њему потребу за унутрашњим, духовним светлом.

И управо у том светлу је и почео људски живот и траје у настојању самопотврђивања у том амбијенту. Идентично речи свемир која, за оног који гледа са Земље, означава непрегледно космичко пространство мира, светло упућује на свеукупну стварност и тло као основ човековог постојања. Састављено из речи “све” и “тло”, оно указује на интегралну реалност у свим њеним варијантама и супротностима, која божански присутна у сваком чиниоцу постојања надилази сваку парцијалност. Означивши да је све тло, светло одређује не само човеково порекло, већ је и путоказ у његовом динамичком животном потврђивању.

У интегралној реалности, одређеној као све тло, постоје и диференцирана тла. Једно од њих оличава и вештачко светло које је променило и мења природу у човеку и изван њега, постајући битан чинилац спектакла. У данашњем свету, обасјаном многим вештачким и варљивим светлостима које својим бојама и јачином заслепљују, људи су спречени да пронађу и виде божанско и духовно светло које са позитивним етичким предзнаком садржи у себи спектар свих разнобојних светала која издвојена представљају и искушења души на путу њеног ослобађања. Иако осветљен природном и вештачком светлошћу, човек живи духовно заслепљен, јер му тек духовно светло омогућује да прогледа и види. Зато је то светло доступно и слепима који без могућности да сагледају објективни, виде духовни свет и исказују видовњачку способност.

Одређујући себе светлом коју је донео свету, Христос се потврђује као највећи дародавац људима. Његове речи: “Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходати у тами, него ће имати светлост живота”, казују о значењу и значају његовог доласка. Обасјани пре тога сунчевим зрацима, људи нису познавали то духовно светло битно за њихов даљи развој. Са Исусом Христосом дошло је то светло живота, а они који су до тада живели у тами, не прихватајући га и не следећи га, остаће у њој. Иако долази након познате физичке светлости, Исусово светло има за човека примарно значење. Могућ само као хумано, мислеће биће, homo sapiens, човек добија са хришћанством етичко утемељење и перспективу за изградњу новог света.

Поуздан путоказ

Објавом Христовог учења, потврђеног и његовим овоземаљским животом, постављен је поуздан путоказ ка духовном узвишењу до којег сваки хришћанин треба лично да дође. Искушења са којима се сусреће на том путу нису мања од оних којима је и сам Исус био изложен, а са хришћанством она нису престала да постоје и за данашњег човека. Његово природно и паганско биће подлегало им је и подлеже, па су му духовне висине утврђене хришћанском религијом остајале и остају недоступне.

Обредом крштења и формалним прихватањем хришћанства појединци нису увек и христијанизовани, јер то постају тек примањем Христа, живећи са њим и у њему. У том смислу је хришћанизација и улажење у веру само први корак христијанизације. Ово нису различити процеси, већ само различити степени веровања, од побожности до религиозности, на хришћанском путу човековог приближавања Богу. Kризa данашњег света, довела је у питање битне хумане и духовне вредности, а међу њима и оне које је донело хришћанство. Привидни, формални хришћани лако подлежу искушењима узбурканих паганских садржаја и обузети распамећујућим страстима, заиграни око новог златног телета успостављају свој самозакон којим спречавају божански зрак да допре до њих.

Упркос коренитом преображају света, универзалне новозаветне етичке поруке су актуелне и данас јер представљају поуздану духовну основу оснажену надом у могућност превазилажења актуелних невоља које угрожавају човеков опстанак. Међу тим опасностима, највећа је она која долази од његове агресивности чије неумерено испољавање прети не само разарању света, већ и његовом самопоништавању. Као израз индивидуалне тежње и потврде саможртвеног етичког принципа, проистеклог из поимања божанског начела љубави, ненасиље је постало основ Христовог учења.

Будући да је успостављање контроле над том све већом моћи услов људског опстанка, најбитније хришћанске етичке поруке упућују на значај човекове самоконтроле. На бачени камен одговорити хлебом и окренути и други образ након добијеног шамара, је радикални хришћански одговор на агресивну провокацију другог. Тај одговор није израз слабости ни мазохизма, а још мање тежња за овоземаљским поразним саможртвовањем за стицање царства небеског, већ саосећајни начин разумевања агресора као узрочника бола и етичке основе да оно што је он учинио нама не треба да му осветољубиво враћамо, нити би доживљено негативно искуство требало да буде повод да зло чинимо било коме. Тиме се актуализује могућност успостављања другачијих међуљудских односа који чине извеснијим опстанак човека као хуманог бића.