Искушења постцивилизацијског варварства

Са становишта цивилизације и оствареног вишег степена човековог самопотврђивања, варварство представља ранији стадијум његовог културног развоја на којем су остале многе етничке заједнице изван цивилизацијских граница. За припаднике архаичних култура и тзв. “хладних друштава” која су се јако споро мењала, преисторијска традиција одређивала је њихову садашњост и будућност. Огромна разлика између нивоа културног развоја, детерминанта је и данашње напетости између припадника цивилизације и оних других који им не припадају и који су под ознаком варвара држани на одређеној дистанци.

Иако се за старе Грке везује ово одређење других као варвара, корени оваквог односа су знатно дубљи. Од природне човекове ксенофобичности до Сартровог одређења “пакао, то су други”, негативан однос према другима и непознатима добијао је различите изражајне форме. Варварство је израз неразумевања других чија се култура са становишта оних који одређују, и себе сматрају културно вишим и супериорним, схвата нижом а њени припадници настоје да унизе и деградирају. Осим што је коришћено за одређивање према другима изван сопствене културе, варварство је било начин дистанцирања и према другима у сопственој култури. Они су добијали негативно одређење и у оквиру истог цивилизацијског круга. Робови су по природи припадали другима, а њихов господарима разумљив говор чинио их, као оруђа, само више употребљивим у статусу деградираних, десубјективизираних и постварених људи. Одређењем других као варвара успостављана је културна дистанца према њима, а овај механизам варваризације непожељних као опасности за заједницу примењиван је и за чланове сопствене заједнице.

Тријумфално зло

Упоредо са технолошким напретком човек није и етички универзализовао однос према добру и злу као суштински чинилац свог хуманог идентитета. Варварским односом како према другима изван цивилизацијског круга, тако и према другима унутар тог круга релативизовао је етичке норме и зло учињено из сопствених интереса проглашавао добрим. У контексту одређеном након цивилизације долазе до изражаја карактеристике доба које јој је претходило. Одредницом постцивилизацијског, којом се дефинише испољавање новог варварства, не означава се нестанак цивилизације већ се само констатује чињеница да она није и гарант непојављивања варварства у новом виду. Показује се да је оно негативни потенцијал и данашњих људи који га реализују када настоје да кршењем претпостављених етичких цивилизацијских норми остваре жељене циљеве. Будући да човек цивилизације није и цивилизовани човек, он утолико лакше и посеже за варварством као својим средством.

Сагледавањем тамне стране просветитељства указује се истинита реалност данашњег просвећег света који, према Адорну и Хоркхајмеру, „сија у знаку тријумфалног зла“. Иако би према највишем нивоу своје развијености, која претпоставља и највиши степен свести, требало да има и највећу одговорност за појаву зла, тај просвећени свет, подлежући искушењима негативитета, исказује варварством свој цивилизацијски нихилизам. Доживљаван као непозната претња, други је постајао предмет агресије која је имала за циљ његово поробљавање и уништавање. Наводни страх од тих варвара је само повод да се они нападну из центра цивилизацијске моћи и да им се учини највеће зло. У том светлу се и открива суштина неоколонијалне агресије западних земаља предвођених САД, које користе НАТО пакт као свој анахрони војни савез да под лажним оптужбама од апасности која им прети нападну Ирак, Либију, Србију, чија природна богатства настоје да опљачкају и у циљу успостављања геостратешке контроле загосподаре њиховим животним простором.

Упаковано у цивилизовану форму и под изговором одбране највиших хуманистичких интереса, варварство се манифестује из самог средишта цивилизације. На примеру односа према невиним жртвама, политичари који су се залагали за такве војне интервенције широм света показују своју нехуманост, окрутност и бескрупулозност. У сенци својих џиновских моћи заснованих на високо развијеним материјалним и технолошким средствима, данашњи варвари се показују као морални патуљци који релативизацијом етичких начела и највеће зло настоје да представе као добро. Допуштено у име цивилизације, варварство се исказивало у новом и страшнијем виду од својих познатих историјских манифестација. Под велом наводне заштите људских права, демократије и слободе, вођењем рата због остварења тих циљева људима се ускраћује њихово основно право на живот.

Порицање људскости

Из средишта цивилизације, варварство се испољава према другима у пројекцији сопственог негативитета према њима садржаног у представи пренаглашене опасности од њих која има сасвим другу функцију. Показује се да се тај наводни страх од других као опасних варвара исказује у форми симулираног параноидног обрасца као алиби за напад на њих. Будући да је напад мотивисан непосредним материјалним интересима освајања њихове земље и пљачкања природних и стечених богатстава, након извршеног злочина откривају се неосноване оптужбе које су биле повод за агресију. Када се због остварења сопствених интереса из самог средишта данашње цивилизације поведе рат против других држава и њених становника са лажних алибијем борбе за највише хумане вредности, онда брзо огољени циљ њихове варваризације показује да су варвари управо они који су започели агресију.

Тај обрт се догодио под окриљем моћи и профилисањем мишљења да појединац или одређена популација као варвари не припадају у потпуности човечанству, па због тога и заслужују поступање које заговорници таквог мишљења не примењују према самима себи. Међутим, управо их њихови поступци примењивани према онима које сматрају варварима одређују као варваре. Показује се да варвари нису потиснути и маргинализовани други, већ они који поричу њихову људскост.

Одређено не само као период који у историјском процесу човековог културног сазревања следи након дивљаштва и претходи цивилизацији, варварство је искуство које се актуелизује и обнавља и у времену након достизања тог до сада највишег степена његовог развоја. Оно симбол неразумевања међу људима, неразумног односа њиховог међусобног сукобљавања и као потенцијал присутно у данашњем човеку који се у лаком посезању за варварским средствима није много удаљио од свог давног претка. Иако се тај потенцијал може исказати и у позитивном, креативном виду, варварство је због своје агресивности и деструктивности латентна опасност за човека савремене цивилизације. Када дође до његовог негативног испољавања, онда се критеријумима културе и цивилизације не може лако обуздати. Зато је једина предност коју цивилизован човек има над негативним потенцијалима варварства у себи да делује превентивно, одоли искушењима негативитета и не допусти варварско самосурвавање и поништавање хуманих могућности као животне задатости свог самопотврђивања.