Службени гласник, Београд, 2011.

Књига „Играње с ништавилом” аутора Бојана Јовановића објављена је 2011. године у издању београдског Службеног гласника.

Главне идеје и концепт књиге

Уобличавање невидљивог: Јовановић полази од тезе да је човек, кроз мит, религију и обредну праксу, одувек покушавао да да форму и материјалност ономе што је невидљиво или неноменално. Концепти духа, душе и оностраног настали су као људски психолошки одговор на неминовност распадања и нестанка физичког света. [1]

Од празника до ништавила: Књигу чини серија повезаних разматрања чији је редослед пажљиво структуриран. Спектар тема се формално креће од анализе значења и функције народних празника, па све до суочавања са коначним ништавилом. Међутим, антрополошка визура открива да је ово кретање увек двосмерно – из празнине се такође рађа нови живот и културни смисао. [1]

Илустрација кроз натпис са стећка: Дубоку човекову потребу да премости страх од коначног нестанака аутор сликовито описује народним натписом са једног средњовековног стећка: „Небо постоји да би ти, мислећи да ћеш скочити у вечност, лакше скочио у ништа”. [1]

Живот као опасна игра: Човеково постојање се у овој студији посматра као неизвесна и ризична игра на танкој нити разапетој над понором. Управо у тој напетости, свести о опасности од ништавила и превазилажењу тог страха, човек потврђује, слави и проналази истински спас и вредност сопственог бића. [1]

Ово дело представља сјајну синтезу културне антропологије и егзистенцијалне филозофије, истражујући начине на које традиционални и модерни формати културе лече човеков исконски страх од празнине.

Концепт празнине и ништавила у књизи „Играње с ништавилом” Бојана Јовановића фундаментално се разликује од класичног филозофског нихилизма. Иако оба појма деле исти фокус – суочавање са ништавилом и одсуством коначног смисла у материјалном свету – њихове почетне тачке, методе и крајњи циљеви су потпуно супротни.

Разлика се може сагледати кроз четири кључне димензије:

1. Нихилизам је пасиван понор, а празнина код Јовановића је креативни импулс

Нихилизам посматра ништавило као коначну станицу и доказ да су живот, вредности и постојање потпуно бесмислени. Он води у апатију, деструкцију или пасивни песимизам, јер „нема ничега”.

Јовановићева празнина је, насупрот томе, генеративна. Човек се не предаје ништавилу, већ управо из страха од њега ствара културу. Мит, религија, уметност и обреди настали су као људски одговор са циљем да се та празнина уобличи, испуни значењем и премости. Празнина је овде празан простор који изазива човека да га маштањем и стваралаштвом испуни.

2. Кретње између празника и ништавила

Јовановић структуру књиге поставља тако да текстови воде „од празника ка ништавилу”, али наглашава да антропологија открива закон двосмерног кретања.

Када се друштво или појединац спусте до саме ивице ништавила, они кроз ритуале (попут народних празника који симболизују обнову и почетак из ничега) поново проналазе виталност. Нихилизам не познаје овај повратни смер – за њега је пад у ништавило једносмеран и дефинитиван.

3. Концепт „Игре” као одбране

Сама реч „играње” у наслову имплицира активан, динамичан и виталан однос према празнини. За Јовановића, живот је опасна игра на танкој жици разапетој изнад понора.

Док би нихилиста једноставно скочио у понор (или констатовао његову неизбежност), антрополошки човек балансира, плеше и пркоси том понору. Свест о присутности ништавила заправо појачава човекову жељу за животом и тера га да слави своје постојање.

4. Ништавило као услов спаса (Јунговски и поетски мотив)

Аутор у књизи цитира Холдерлинову мисао да „тамо где расте опасност, расте и оно што спасава”. Суочавање са празнином је психолошка и духовна неопходност за човека да би одрастао и сазрео.

Ништавило код Јовановића делује као огледало: тек када погледамо у потпуну празнину и ништавило, присиљени смо да из унутрашњих дубина (колективног несвесног) извучемо истинске вредности које нас чине људима. Нихилизам у ништавилу види крај, а Јовановић види предуслов за катарзу и ново рађање смисла.