Џунгла на тротоару

Односом према датом природном простору човек је одговорио на изазов да га креативно преобликује и стварањем свог станишта формира нову животну средину. У градовима је она добила одлике урбане културе и временом се развила у сложену просторну целину. За разлику од природног амбијента, култура успоставља правила контролисања и уздржавања од непосредног задовољења природних тежњи кршењем утврђених правила и закона понашања на јавним местима.

Настао као резултат многих остварених идеја о његовом најоптималнијем уређењу, урбани простор је ентитет од чијег успешног функционисања зависи квалитет људског живота, а чије је одржавање постало важније од његовог стварања. Тај простор претпоставља слободу за могућност санкционисања појединачног кршења јавног реда, али када такво понашање постане израженије и некажњиво онда је угрожена култура показатељ опасности која прети човеку у јавном простору.

Урбани простор није само место одређено својом физичком датошћу, већ и разноврсним искуствима грађана који у њему живе. И управо та искуства и представљају чиниоце његове задатости у остварењу цивилизацијске стандардизације културног живота у граду. Позвани да према својим способностима буду сарадници у културном оплемењивању свог јавног простора, грађани то чине изложени и искушењима свог егоизма и личних интереса. Подлежући овим искушењима узурпирају тај простор, а толерисање њиховог неадекавтног понашања и бахатости, он се запушта и претвара у амбијент људског самоотуђења. Потребно je, дакле, да умско увек бди над оним што човек безумно чини у тежњи да задовољавањем својих егоистичних интереса поруши вредности културе израђене адекватним организовањем јавног простора.

Taj простор оцртава културни контекст који даје значење свим елементима у свом оквиру, а његова промена мења значење тим елементима као што и уношење бројних нових елемената мења првобитни контекст. У простору где би све требало да буде на свом месту, поједини елементи су тамо где не би требало да буду и тиме постају чиниоци нечистоће, нереда и хаоса. На примеру одређеног сегмента уличног саобраћаја у нашим градовима виде се негативне последице таквог процеса.

Пешаци као покретни стубови

Због преовладавања аутомобилског саобраћаја и своје угрожености на коловозу, бициклисти су почели да користе тротоаре за безбеднију вожњу. Иако су том приликом, кршећи правила урбаног понашања и закон о безбедности у саобраћају, нарушили гарантовану сигурност пешака и угрозили њихове животе, њихово понашање су толерисали органи реда. Пешаци су били све небезбеднији на тротоару, а њихово кретање је постало посебно угрожено када су почеле са радом службе за доставу, чији курири користе првенствено бицикле као превозно средство. Њиховом пребрзом и ризичном вожњом по тротоару у циљу да што пре стигну до наручиоца испоруке драматизовали су кретање пешака до могућности трагичног исхода.

Пешаци су у том амбијенту сведени на покретне стубове између којих, као кроз капије, бахати бициклисти слаломском вожњом пролазе тротоаром. Снимцима са сигурносних камера, који постоје на многим објектима дуж прометних улица, може се поставити питање о неприсуству органа реда на тим местима и њиховим мотивима и разлозима да жмуре пред овом појавом. У том контексту се јављају и тротинетисти који су возећи по тротоару увећали степен небезбедности овог простора за пешаке. За разлику од других земаља у којима је бициклистима и тротинетистима забрањено кретање тротоаром, односно његовим делом предвиђеним за пешаке, у нас је уобичајена пракса толерисања њихове вожње и по тим површинама.

Будући да је бицикл, према Закону о безбедности саобраћаја, одређен као возило, предвиђено је да се оно користи за вожњу уличним или путним коловозом, на којем могу бити дефинисане бициклистичке стазе и траке. Тротоар је предвиђен за кретање пешака, што подразумева се да се по њему, на пешачким прелазима и у пешачким зонама бицикл не сме возити. Током протеклих година у судару са бициклима више стотина пешака је теже и лакше повређено и усмрћено њих неколико, што је недовољна опомена да се они сигурније заштите.

Полазећи од одређења да је бицикл возило, његово коришћење у саобраћају је тачно дефинисано у свим већим европских градова. У Берлину, Паризу, Риму, Лондону, Мадриду, Рим,у строго је забрањена вожња бицикла по тротоару предвиђеном за пешаке као и у пешачким зонама. У свим градовима пешаци су безбедни на тротоару, а угрожени само уколико не поштују исцртану бициклистичку траку предвиђену за кретање бициклиста и тротинетиста.

Чувари нереда

Јавни простор је културна творевина чије постојање зависи од његовог одржавања. Изложен променама, добија необичне патолошке карактеристике које уочавамо и прећутно толеришемо, али нас њихово постојање изненади посредним суочавањем са њима када их доживимо као препреку за нормално функционисање. То се догоди када нас из осећаја сигурности док ходамо тротоаром прене бициклиста који налети на нас.

Овакво понашање бициклиста на тротоару толерисали су не само грађани, већ и органи реда који готово незаинтересовано гледају како бахатом вожњом тротоаром угрожавају пешаке. Иако је требало да штите функцију тротоара за кретање пешака, од насиља бициклиста и њихове узурпације и злоупотребе овог јавног простора, они су својим нечињењем допустили да се он отуђи од своје првобитне намене и претвори у непримерен и нехуман амбијент. На готово свакодневне инциденте полицајци готово незаинтересовано гледају кршење правила и закона кретања тротоартом. Уместо да брину о одржавању реда и својим присуством и адекватним реаговањем делују превентивно и спрече његово урушавање, они су постали својеврсни чувати нереда. Појава, дакле, има и шире значење за стање нереда у земљи у којој грађани вапе за адекватним функционисањем постојећих институција.

Како су пешаци најугроженија и најрањивија учесници у саобраћају, њихова безбедност би, бар на тротору, требало да има највиши степен гаранције. Међутим, управо на том делу улице предвиђеном првенствено за њихово кретање, они постају најугроженији. Безобзирни и агресивни бициклисти и тротинетисти некажњено возе по плочнику, а толерисање масовне узурпације овог пешачког дела улице довело је до безакоња и стварања џунгле на тротоару. Затварањем очију представника државних органа реда и градских власти пред проблемом угрожавања, повређивања и убијања пешака на тротоару, њихов лични мрак постаје и наша урбана тама.

Недавне иницијативе за пројекте изнајмљивања електричних тротинета и увођења система јавних бицикала у јавни саобраћај у Нишу и Београду су неоствариве без базичне ифраструктуре изграђених бициклистичких стаза и трака. Без тих претпоставки, повећан број бициклиста и тротинетиста који ће некажњиво возити тротоаром још више ће угрозити безбедност пешака. Није тешко претпоставити да ће уместо културе коришћења бицикала и електричних тротинета у садашњем урбаном простору доћи до ескалације постојеће некултуре и дивљачког понашања возача ових превозних средстава на тротоару.