Цивилизацијско заглупљивање

Негативне последице многих благодети које је донела савремена цивилизација постају све израженије, а промене човековог начина живота доводе и до његових битних физичких, психолошких и духовних промена. Уколико је културом био подстицан да ствара и развија своје креативне потенцијале, цивилизацијски амбијент погодује покретању и сасвим другачијих процеса у којем је изневеравањем њених етичких принципа, он изложен и највећим искушењима очувања и потврђивања своје хуманости. Друштвене мреже су прошириле јавни простор и учиниле видљивим реалност менталног стања већине људи у контексту ниског ниво њиховог стварног образовања, базичног знања и могућности интелигентног закључивања. Њихов живот у дигиталном свету и непрекидна изложеност рецепцији визуелних садржаја има за последицу смањену способност за апстрактно мишљење. Међутим, данашње појаве само радикализују познате негативне учинке образовног процеса на креативне потенцијале које човек доноси на свет.
Доласком на свет, новорођени постаје пуноправни члан друштва након образовног и васпитног процеса током којег усваја потребна знања и образац понашања. Током образовања, сваки појединац се ментално форматизује деловањем одређеног школског система кроз који пролази. Од најранијег узраста до стицања високостручне спреме, он редукује свој креативни потенцијал ка формирању свог образовног идентитета. Иако у том процесу остварује постављени циљ, он током школовања и губи одређене стваралачке способности. Висини коју је постигао одређеном специјализацијом, жртвована је првобитна ширина која је уграђена у његов манифестни интелектуални идентитет.

Негативни аспект образовања Према резултатима психолошког истраживања деце, још шездесетих година 20. века утврђено је да је 98 процената њих у предшколском узрасту од четврте до пете године показало висок степен креативности која је код већег броја њих имала и одлике генијалности. Међутим, до њихове десете године тај проценат је пао на 30 посто, што је показатељ утицаја школског система до четвртог или петог разреда. У тинејџерском добу, узраста око 15. године, током похађања средње школе тај проценат се смањио још више и показао да је само 12 посто младих очувало висок ниво креативности. Одласком на факултете и достизање интелектуалне зрелости, њихов проценат је пао на само два посто.
Током школовања и задовољавања захтева друштва за образовањем и усвајањем одређеног обрасца понашања, човеку се, дакле, смањује креативни потенцијал са којим је дошао на свет. Са становишта природне обдарености, школовање не само да пружа одговарајуће образовање, стицање знања и овладавања начином његове примене у циљу решавања конкретних проблема и задатака, већ и ограничава и редукује природне способности. Током образовног и васпитног процеса, како је показано, готово у потпуности се преокренуо почетни проценат човекове креативне способности. Од своје генијалности на дечјем узрасту, људи постају рационално прагматични појединци који стичу одређене животне улоге за функције у друштву. Уколико је на почетку проценат генијалних 98 посто, а на крају школовања два посто, онда се читав процес може сагледати као формирање слике у мрачној камери, cameri obscuri. Зарад стеченог знања и образовања, највећи број појединаца потисне своју креативну способност која се несвесно испољава у њиховим сновима као и слободним маштаријама. Међутим, оних два посто који очувају ту способност исказују се својим креативним делима битним за уметничку продукцију и научни и технолошки развој друштва.
Несумњиво је, дакле, да се креативни потенцијал са којим долазимо на свет током одрастања и образовно васпитног процеса се умањује. Формирањем одређеног професионалног идентитета потискивањем обдарености за бављење неком уметничком активношћу, њено самогушење не остаје без одређених последица. Уколико се природна даровитост за уметност потисне због прагматичних интереса, условљених спољашњим или унутрашњим мотивима, и изгради другачији професионални идентитет, онда, упркос постигнутом успеху, неоствареност датог креативног потенцијала постаје дубински узрок животног незадовољства. Онај који оствари успешну каријеру, стекне материјално богатство, одговарајући друштвени статус и углед, може бити незадовољан не зато што није постигао више, већ зато што је изневерио себе и није сходно свом датом потенцијалу постао оно што јесте. На путу самоостварења, постао је оно што није.

Америчко залуђивање и заглупљивање И управо та могућност да се човек током развоја преобликује и мотивисала је реформе школских система које су након одређеног времена показале негативан хумани учинак. Али сагледано са становишта уложене памети да се људи заглупљују и да се држе у зависности, такве реформе откривају тек потом своје прикривене циљеве. Да они могу бити и битан чинилац идеолошког утицаја показују планови и програми њиховог остварења. Будући да је образовање основ идентитета једне нације и просперитета државе, његово урушавање је циљ непријатеља који настоји да њима овлада.
У директиви коју је Ален Далс, руководилац политичке обавештајне службе у Европи током Другог светског рата, директор ЦИА од 1953. до 1961. године и један од организатора обавештајне шпијунаже против Совјетског Савеза, упутио после рата 1945. године америчким службама безбедности изнет је план борбе против Истока и прецизно је наведено како ће се она водити. „Рат је завршен“ констатује Далс и вели, „полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, све злато, сву материјалну моћ на заглупљивање и залуђивање људи. Човечји мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест.
Литература, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазвати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано. Помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима, све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати их, оклеветати и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главно тежиште да бацимо на деморалисање омладине. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.
Када се и без склоности ка теорији завере, објективно сагледа учинак деловања појединих невладиних организација, финансираних од стране САД или Сорошеве фондације, у земљама које су означене у наведеној „Далесовој доктрини“, могу се сагледати мотиви и разлози развијања негативног односа према вредностима њихове националне културе и традиције. У циљу идентитетског искорењивања и промене националне свести припадницима већинских народа у тим земљама, стимулисан је самонихилизам до патолошких облика националне самомржње. Тако се у Србији могу адекватно разумети перманентни напади на највећег српског светитеља, Светога Саву, и физичка демонизација не само Српског народа већ и његове духовности, културе и традиције. Постаје сваком јасно зашто у највећој српској националној установи науке и уметности деценијама нема одговарајућих представника идентитетских дисциплина, а зашто је она широм отворила врата да би се представио један хрватски рокер. Одвајањем народа од његовог историјског памћења одсецају му се корени да би искорењен могао да се преобликује и да се њиме лако манипулише.
Имајући у виду то манифестно идеолошко деловање у циљу заглупљивања других у циљу њиховог потчињавања, тај процес сабласног отуђења човекове моћи се препознаје и у последицама нехумане активности постојећих институција. Њихов рад усмерен ка лимитирању и смањењу његовог креативног потенцијала у циљу стварања масе послушних и покорних потрошача зависних од моћи система треба критиковати због дехуманизације човека. Међутим, та критика треба тачно да означи проблем а не да га због пренаглашавања неадекватно и погрешно именује.

Одсутна присутност

Када се деци олакшава учење и решавају им се проблеми, уместо да се уче да их сами решавају, онда се она хендикепирају и оспособљавају само за одређене послове. Њихово неразвијање до највиших способности, већ само до нивоа одређене функционалности, отвара питање добрих васпитних и образовних намера, које у коначном исходу добијају супротан етички предзнак.
Да се тај предзнак може разумети као упозорење на путу којим иде човечанство, доказују и позитивне појаве у које спада и покушај дигиталне детоксикације. Наиме, У Холандији је од 2024. године постао све популарнији начин другачијег дружења и коришћења слободног времена. Такозвани „offline клубови“ су места где људи долазе да би се непосредно без мобитела, дружили, разговарали, читали, размишљали, писали дневнике, хеклају, кукичају. Они раде дословно све, осим скролања и буљења у екране. Некада се друже на такв начин у цркви, некада у парку, а све су популарнији „pop up offline кафићи“. Враћањем у деведесете године двадесетог века, исказују потребу за непосредним контактом, па у циљу њеног задовољења одбацили су мобилне и започели дружење. Алтернатива он лајну је постао оф лајн, а излаз из досадашње зависности да се увек буде на мрежи нађен је у новом обрасцу понашања да се не буде на мрежи, већ изван ње. Та одсутна присутност и указује на неисцрпне могућности човековог креативног самопотврђивања и превазилажење актуелних невоља.

Клинички термини Свој негативни вредносни став према одређеним појавама и њиховим актерима, људи исказују и медицинским и клиничким терминима. Не заснована на прецизном знању њиховог терминолошког значења, произвољна употреба израза кретен, идиот, имбецил, дебил и медиокритет има функцију вређања у свакодневном говору. Овим изразима се на основу количника интелигенције означавају различити степени менталне ометености и заостајања у духовном развоју. Кретенизам означава обољење штитне жлезде чије се последице огледају у физичкој закржљалости, малом расту, великој глави, кривим ногама и најтежој умној заосталости, а идиотијом се одређује најнижи степен менталне развијености појединаца чији количник интелигенције не прелази 20.
С обзиром да је политика као бављење јавним пословима била веома важан аспект друштвене активности, због чега је и Аристотел сматрао да је човек zoon politikon, односно политичка животиња, термин идиот потиче од старогрчког назива за појединца незаинтересованог за политику. Имбецилност се сматра умереном, на основу количника интелигенције од 35 до 50, а дебилност лаком менталном ометеношћу одрасле особе чији је количник од 50 до 70 IQ, односно на нивоу детета између 8 и 12 година. Они са количником интелигенције од 70 до 80 IQ, сматрају се граничним, док се изразом медиокритет означава особа осредњих и невеликих умних способности.

Кретенизација или стварање медиокритета Критички однос према сниженим културним вредностима масовне културе, користе и француски аутори да са становишта последица на њених конзумената радикализују негативан однос према овој култури. Тако и Ален Покар у својој књизи Кретенизација културом, објављеној 1998. године, сагледава негативне аспекте савремене масовне културе. Међутим, ма какве биле те негативне последице оне не могу стварати кретене, односно не може се тај културни утицај назвати кретенизацијом. Иако се користи у жаргону за негативно хиперболисање, кретенизам је, као и назив идиотија, клинички термин за најтежи случај умне заосталости, па је као такав неадекватан и неупотребљив за процес негативног културног утицаја. Будући да аутор настоји да покаже последице тог утицаја на менталне способности данашњих људи, конзумената популарне и масовне културе, примеренији назив је стварање медиокритета.
Истоветну грешку прави и Жан-Пол Бригели, који у књизи Школа: Фабрика кретена, 2005., сагледавањем негативног аспекта француског школског система истиче да он производи кретене. Као некадашњи наставник, аутор критички сагледавајући француски национални образовни система пише оптужницу због претварања школа у машине за поједностављивање, које више не оспособљавају децу да адекватно читају и мисле. Некада један од најбољих образовних система на свету, урушен је због нових педагошких догми, егалитаризма и смањеног стандарда.
И аутори телевизијског филма Сутра, сви кретени?, Силви Гилман и Тијери де Лестрад полазе од чињенице данашњег смањења људских интелектуалних потенцијала као процеса супротног еволуцији и који као инволуција означава њихово опадање и слабљење. Реч је о озбиљном и забрињавајућем феномену узрокованом штетним хемијским елементима који су продрли у свакодневни живот данашњег човека и као ендокрини ометачи угрозили и мозак беба. Иако се ради о алармантној појави, последице наведених негативних процеса не доводе нити могу довести до кретенизације у адекватном значењу ове речи. Будући да се еволутивни процеси дешавају у знатно дужем временском периоду, резултати који показују смањену интелектуалну способност данашњих генерација, нису резултат никаквог инволуционог процеса, већ само тренутно одражавају њихов неразвијен и неактивиран креативни потенцијал.
Сагледавајући негативни утицај савремених дигиталних уређаја на развој мозга деце, Мишел Демурже у својој књизи Фабрика дигиталних кретена упозорава на опасност од заглупљивања људи. Међутим, препознати негативни аспект овог тренда може само утицати на смањење коефицијента интелигенције што не значи да ће се деца пред екраном претварати у кретене. То не само да није могуће, већ се запоставља и могућност другачијег профилисања и изражавања њиховог креативног потенцијала, које се постојећим тестови не мери.

Последице погрешног именовања У тежњи да нагласимо своју критичност, често хиперболишемо свој став у којем над рационалним преовладава емотивни набој. У жаргону такви искази носе и жаоку вређања у циљу жигосања одређених појава и њених актера. Иако таква одређења имају функцију ослобађања емоционалног негативитета узрокованог таквим појавама, њихова неадекватност вређа ум свих оних који теже њиховом адекватном одређењу. Феномен неадекватног именовања у циљу омаловажавања и вређања појединца из сопствене средине осветлио је Достојевски у свом роману Идиот. Главни лик овог дела, кнез Мишкин, је изузетно добар, дарежљив, интелигентан, преосетљив, емпатичан, интуитиван и самосвестан, али је због свог социјалног неискуства, невиности и последица лечења од епилепсије стварао погрешан утисак о свом психичком недостатку. Иако интелектуално обдарен да дубоко размишља о битним аспектима човековог постојања, његовом моралу и духовности, и да те своје мисли веома јасно изрази, људи из његове средине су га омаловажавали и назвали идиотом. Неразумевање и неспоразум између људске средине и њеног изузетног појединца узрок је животним драмама, непраћеним довољном свешћу о могућим трагичним последицама олаког погрешно називања.
У циљу најшире рецепције својих дела, француски аутори су некритички преузели образац неадекватног жаргонског именовања и погрешно означили једну озбиљну савремену негативну цивилизацијску појаву. Ухваћени у тој језичкој замци, чини се да нису свесни својих грешака, јер погрешно именовање ствари, упозорио је још Албер Ками, само увећава невоље света. Будући да погрешно означавање ове друштвене и културне појаве има и дијагностички карактер, погрешна дијагноза одређује и неадекватну терапију. Уместо да се на основу дијагнозе о медиокритетизацији људи као последице форматизовања њихових осредњих менталних способности и њиховог претварања у нова потрошачка племена предузму одговарајуће мере сузбијања и уклањања таквог утицаја, неадекватно означавање те појаве кретенизмом само је карикатурализује и критичке активности о том актуелном проблему своди на бесплодну интелектуалну разоноду.

Стварање хомопланктона Да се то не би догодило, потребно је најпре адекватно дијагностиковати проблем медиокритетизације данашњих људи у контексту познатог питања: „Шта је човек, а мора бит човек?“ Сваком појединцу је са потенцијалом који доноси на свет и дато да постане људско биће, а да ли ће и како то остварити зависи од његовог процеса индивидуације. Будући да дати потенцијал претпоставља и своју задатост да појединац постане човек, на путу остварења тог циља он је изложен разним искушењима. Скретање с пута и остварење других животних циљева супротних вредностима које је требало да оствари, показује да над принципијелношћу остварења хуманих вредности често преовлада прагматичност и тежња преобликовања човека да постане нешто друго од онога што је требало да буде. Преовладавање прагматичности над принципијелним хуманим вредностима има за последицу стварање појединаца неукорењених у својој традицији и у савремености, који су као конзументи погодни за манипулисање. Као производ програмиране амнезије темељних хуманистичких вредности, они су у незавидном духовном и егзистенцијалном стању самоотуђења. Супротно својој генеричкој суштини да потврђујући своје креативне потенцијале померају границе свог света, задовољавање осредњошћу постаје чинилац самоограничења и стварање менталне ограничености. Медиокритетска површност дефинише их као хомопланктоне који плутају у медијском и виртуелном свету као храна системима.
За разлику од периода готово током читавог 20. века у којем у свакој деценији растао коефицијент интелигенције, јер је свака нова генерација у развијеном свету била интелигентнија од својих родитеља, што је у науци познато као „Флинов ефекат“, по америчком професору Џемсу Флину, најновији подаци, од последње деценије прошлог века до данас, указују на преокрет овог тренда. Коефицијент интелигенције људи у развијеном свету је почео да опада, што се исказало у способности говора, памћења, концентрације и опште културе. Сагледани у контексту негативних последица коришћења дигиталне технологије, евидентан је пад коефицијента интелигенције тестираних припадника генерације рођене у доба интернета. Показало се да је сувише времена које проводе пред екранима, утицало на њихов ментални развој, па се, према резултатима актуелних тестова, означавају и припадницима прве генерације са нижим коефицијентом интелигенције од својих родитеља. Опасније од овог тренда је настојање да се у оквиру школских реформи млади ослободе непотребног градива које се својим обимом и садржајем потврдило стимулативним за развој њихових когнитивних могућности.
У модерној цивилизацији, према Полу Лисману, неписменост је тајни циљ образовања које тежи крајњем поједностављењу у процесу учења и исказивању наученог. Мотивисано намером да систематски нивелише и укине разлике између ученика, школско образовање више не предвиђа могућност да се њихови лоши резултати назову правим именом. У циљу да се свакоме може до крајности све поједноставити, једноставан језик постао је норма и нови стандард. Немаран однос према језику, игнорисање граматике и правописа и толерисање грешака утицало је да се млади запусте и не оспособе да прецизно изразе оно што желе да кажу. У том контексту запостављање писања, већ коришћење првенствено штампаних великих слова, негативно се одразило на способност развијања мисли и развијања мозга. Последица тог језичког поједностављивања је поједностављена свест и пад у технолошко варварство.
Имајући у виду да је заглупљивање резултат тежње за медиокритетизацијом, њена неоспорност је легализована у политичкој коректности као правилу данашњег понашања. Зато су визионарске речи Булгакова из романа Пасје срце: „Толеранција ће достићи такав ниво да ће паметнима бити забрањено њихово мишљење како не би увредили глупе“, сада посебно актуелне. Када се створи такав културни и медијски контекст, онда према успостављеној хијерархији битности и глупост постаје важнија од памети. Зато у разговору новинар скреће пажњу саговорнику да не паметује много, већ да говори једноставно. Неки тај захтев за једноставношћу огољавају до суштине траженог и настоје да разговор буде што глупљи. Међутим, заглупљивање прихватају само широке масе, док културна елита свесна негативних последица школских реформи образује своју децу на другачији начин и не допушта да она остану интелектуално неразвијена и неспособна за обављање високо професионалних послова у друштву.
Иако се под плаштом лажне хуманости младима настоји да олакша савладавање градива, њима се заправо ускраћује могућност да развију своје потенцијале. Они су попут лептира који док се мучи да изађе из своје чауре, добија нетражену помоћ. Међутим, онај који му пререже опну, у најбољој намери да му помогне, чини му лошу услугу јер му није допустио да у мукотрпној тежњи развије своја крила. Тај лептир никада неће моћи да полети и остаће на неразвијеном стадијума способан само да гмиже као гусеница која му је развојно претходила. Учење је мукотрпан процес у којем појединац развија своје креативне потенцијале, а његово прерано ослобађање тих невоља је насиље над процесом развоја чији је исход хендикеп и заробљавање у немоћи.