Човек као личност у очима другог

Природно условљен да доласком на свет најпре други брину о његовом одрастању, а када одрасте да брине о другима како о новорођенима тако и старима, човек је као појединац животно завистан од других, као што и други зависе од њега. Та међузависност ствара однос између индивидуе и колектива који је током историје добијао различите форме. У оквиру природносродничке основе колективитета, религија је секундарни чинилац интеграције, а промена вере и замена једног паганског божанства другим, није доводила у питање интегритет колектива.

Са Старим заветом, религија постаје најбитнији кохезивни чинилац заједнице којој су подређени сви њени чланови. Појединац постоји првенствено као члан колектива, а правима и обавезама регулисан је њихов међусобни однос чији аспект изоштрава свест појединца према последицама својих поступака. Изложен греховном утицају својих предака, он је обавезан да не чини грехе којима би оптерећивао своје потомке. Хришћанство доноси нови поглед на свет и схватање односа између појединца и колектива. Ослобођен од испаштања грехова предака, потомку неће трнути зуби због тога што су они јели кисело грожђе јер је он одговоран само за дела која је сам учинио. Слобода од негативне прошлости колектива, значи слободу за сопствено самопотврђивање у контексту духовне заједнице хришћана као личности, па је и хришћански етички мач у функцији раздвајања природних и успостављања слободних, духовних веза.

Индивидуалност тематизује суштински аспект хришћанства, који се јавља као наговештај и знатно пре Христовог доласка. Зато се и сагледавањем односа између индивидуалности и колективитета открива значај ове релације у психолошком, социјалном и ширем животном смислу. У том контексту се исказује и специфичност ове теме везане за хришћанство, имајући првенствено у виду да човек долази на свет као индивидуа са датим пoтенцијалом за изграђивање и потврђивање себе као личност и аутентично духовно биће.

Јединство личности

За хришћанство које се заснива на индивидуалности и потврђивању појединца као аутентичне личности, свету тројицу, која оличава Бога љубави, чини управо јединство три стварно постојеће личности: хипостаса оца, сина и светог духа. У значењу маске, односно правног лица, грчки просопон у дефинисању личности, етимолошки значи и према очима другог. И управо тај аспект овог појма постаје значајан у одређењу личности постављене према другом, односно према лицу другог. Подразумевајући заједницу, личност потврђује себе у повезаности са другим. Та заједница се остварује не само формалним иницијацијским чином крштења, већ и непосредном активношћу хришћана наоружаног Христовим мачем у извршењу свог подвига евангелизације. Пружајући могућност и човеку да своју личност доживи и искаже као посебну и кроз комуникацију са наднаравним, овај образац је основ сваког хришћанског самопотврђивања.

Дајући, дакле, ново значење појму личности, одређеном грчким просопон, хришћанство наглашава да је хришћанин, као верник, управо појединац као личност. Зато и речи апостола Павла да не постоје хришћанин који су национално одређени, већ само они који су одређени првенствено својом вером којом припадају новој духовној заједници, потврђују до које су мере релативизоване све природне, културне и националне везе као човекове дотадашње битне идентитетске одреднице. Све дотадашње везе које су одређивале човаека постају мање важне у односу на човекову потребу да их раскине зарад припадања једном новом духовном заједништву. У том контексту се човек потврђује не само као индивидуа, већ и као личност која остварује везу са другим у колективу на претпостављеном јединству.

Није дакле човекова идентитетска одредница обавезујућа датост припадања одређеном колективу, већ је претпостављена веза између различитих личности и појединаца који су пронашли сопствени пут до заједништва битна одредница идентитета хришћанина. На путу потврђивања хришћанина као духовног бића постоје и многе препреке. И сигурно у њих спадају и оне које потичу из његовог претходног развојног периода, везане за његову природну потребу да припадне одређеној заједници, да буде везан за родитеље, фамилију, братство, племе, народ и нацију, културу, и да кроз ту повезаност сагледа и своју религијску припадност као једно од највећих искушења. Подлежући тим искушењима, хришћанин доказује своју несавршеност, што не доводи у питање савршенство хришћанства као религије и етике.

Формирање новог идентитета

Хришћанство нуди кроз етику Христовог мача, кроз љубав и опраштање, оно што је много важније за њега као појединца и као личност, а то је да свој процес индивидуације искаже, на неки начин, као нужност одређења себе као духовног бића. Уколико припада хришћанству и верује у Христа, онда исказује и припадност Христу кроз ону највишу етичку нужност и принцип саможртвовања. У његов хришћански идентитет се уграђује његовог природно биће и паганство, карактеристични за њега и његов претходни идентитет. Жртвујући, дакле, своје природно и паганско биће, хришћанин гради нови идентитет који је за њега као индивидуу и као личност најважнији. А то је да припада једном новом духовном заједништву. То заједништво са Богом и са Христом уједно је и она сигурност која му омогућује да много извесније него до тада сагледа и живи у својој садашњости и будућности.

У односу на егзистенцијални пројекат који је био окренут прошлости, и завистан од прошлости, и који је према негативном сагледавању паганства био ретроградан, у том смислу што је претпостављао значај природних веза, хришћанство нуди ослобађање од њега. Слобода од паганског и природног, претпоставља и слободу за духовно и припадање једној новој заједници значи и остварење највишег хришћанског духовног и етичког идеала. Хришћанство кроз тај степен потврђивања индивидуалности, ослобађа појединца свега што га је тада оптерећивало, а то је грех других и наследно проклетство. То је, дакле, схватање карактеристично за паганство и Стари завет да ће од киселог грожђа који су јели преци и њиховим потомцима трнути зуби. Хришћанство не признаје тај животни концеп и оптерећење потомака због огрешења њихових предака, већ индивидуализује кривицу због кршења постојећих моралних правила и важећих закона. У том смислу не може било ко да буде грешан нити да буде оптерећен бременом проклетства, због грешака и грехова својих предака.

Он може, са становишта слободе, да преузме грехове других и својих предака, и да кроз жртвени и саможртвени принцип на неки начин уравнотежи поремећен поредак, односно своје страдање и испаштање с оним што је требало усагласити. То је, на неки начин, и порука Христовог доласка и његовог страдања, јер једино тако можемо да разумемо његову највишу поруку да је саможртвени принцип љубави најсигурнији водич кроз живот. Премда се показало да се тај високозахтевни принцип веома тешко може животно следити, хришћанство представља онај најузвишенији путоказни идеал који данашњем хришћанину може бити поуздан животни водич.