Божји син и људско клеветање

Познато је да добронамерне мисли, речи и дела могу провоцирати у људима сасвим супротну реакцију од очекиване и да је она посебно изражена код појединаца мотивисаних да другоме учине штету и нанесу зло. Осенчено тим негативитетом, болно и трауматично искуство опомиње нас на обазривост у комуникацији са другима склоним оговарању и малигном сплеткарењу. Исусово упозорење да не треба своје бисерје бацати пред свиње да их оне не би погазале и дарадовца растргле, изречено као поука ученицима током беседе на Маслиновој гори, указује на важност амбијента и људи који га чине за адекватну рецепцију највиших вредности. Негативна реакција на позитивно, последица је одсуства адекватних психолошких рецептора, јер док, како вели апостол Павле, „Чистима је све чисто, упрљанима и безвернима ништа није чисто, него су им упрљани и ум и савест“.

Иако смо за оно што нам се дешава, у одређеном степену, и сами одговорни, у суочавању са негативним последицама злонамерности других, неосновано је у критичком самоиспитивању да се самооптужујемо и самокажњавамо због доживљене непријатности, јер зло које нам се догоди нема узроке у нашој добронамерности. Може сваком бити утеха али и опомена да је и убиство Исуса Христа последица његовог покушаја успостављања приципа божанске доброте у људском свету. Не држећи се и сам упозорења које је дао ученицима, Божји син је пострадао од анималног у људима које је даривао највећим хуманим и етичким вредностима. Зато када нас за добронамерност коју износимо јавно, оптужују да злонамерно оговарамо и сплеткаримо тајно, можемо препознати образац једног мишљења и понашања којим је започела његова калварија, а која се понавља у људској историји и утолико је више трагична што се зло испољава као нека отуђерна сила која надвладава човекову потребу за добрим.

Јавни и тајни говор

Када је после хапшења на Маслиновој гори, одведен јеврејском првосвештенику, који иако без службеног статуса имао велику моћ и верски утицај, а потом и предат Великом већу, Исус је на лажне оптужбе и лажна сведочења о свом тајном субверзивном деловању одговорио да је његова активност била јавна, да је учио у синагоги, где су се окупљали Јевреји, па како није ништа радио тајно о његовом јавном деловању могу да говоре они који су га слушали.

Таква одбрана можда би могла послужити и онима које данас оптужују за оговарање, а који не праве разлику између јавног и тајног говора. Наиме, оговарање је тајна, скривена вербална активност којом се други маловажава, дискредитује и лажно оптужује за оно што није изрекао ни учинио. Оговарање је социјално и културно неприхватљив начин којим се појединац ослобађа свог негативитета, тако што клеветама настоји да друге унизи, нанесе им штету и учини зло. На јавној сцени у присуству бројних посетилаца, учесници разговора о некој књизи или теми изношењем и својих критичких мишљења никог не оговарају, па само необразован и злонамеран појединац може таква јавно изречена мишљења да квалификује као оговарање.

Уколико у јавном простору није било таквих критичких опаски, већ доминантно и објективно засноване похвале појединац преокрене и представи у негативном свету у склопу своје клеветничке активности, онда се суочавамо са феноменом малигног оговарања које се исказује негативним последицама по оклеветаног. Исусово саслушавање и тражење у клеветама разлог да се осуди и погуби, коначним исходом указује на немоћ добрих пред злим намерама. Кључни аргумент јеврејских свештеника за Исусову осуду, био је његоово признање да је син божји.

Будући да невини људи свакодневно страдају због злонамерности других и како се образац на основу којег је осуђен и погубљен Исус примењује до данас, поставља се питање порекла и природе те демонске силе у човеку која узрокује зло. Препознајемо је у негативитету који креативном потенцијалу даје деструктиван карактер. Попут светла које наилазећи на препреку, ствара сенку, потенцијал креативности је остварив у зависности од могућности које стимулишу, лимитирају или преображавају у своју супротност ту енергију.

Нечиста савест

Упоредо са позитивним, у сваком појединцу постоји и непризнавана тамна страна његове личности, која као сенка представља негативни део његове психе а коју чине његове мане, садржаји којих се стиди, потискује, одбацује и несвесно пројектује у друге. Неослобођена и непреображена негативна психичка енергија појачава садржај сенке. Људи се нормално растерећују тог свог негативитета кроз социјално прихватљљиве форме, попут шала и рекреативних активности, али се појединци ослобађају тог набоја на непримерен и дисфункционалан начин, тако да жртве њиховог оговарања и сплеткарења постају особе из њиховог окружења.

Негативитет потиче од незадовољства собом, неоствареним циљевима, неиспуњеним жељама и суочавања са успехом других доживљеним као сопствени пораз. Зато љубомора, завист, злоба и пакост, мотивишу појединца да сплеткари, клевета и омаловажава другог у циљу самопотврђивања. Не остварујући непосредну корист, штету коју наноси другом доживљава као психолошку добит у самообмањивачком осећању да је бољи од других. Иако зло у његовој манифестацији не треба посебно доказивати, као ни добро које се подразумева, значајно је препознати потенцијал негативитета као могућност неповољног догађаја.

Упозоравајући на опасност да због пренебрегавања брвна у свом оку, лако видимо трун у туђем оку, Исус је истицао да због својих не тражимо туђе мане и лицемерно не осуђујумо друге, да нам не би било суђено. Упркос том упозорењу остао је не само недемонтиран, односно неосвешћен механизам пројекције свог негативитета у другог, већ појединци управо због потиснуте тамне стране своје личности лако осуђују и демонизују друге. Загађени нечистим у себи, они не могу да види чисто и честито изван себе, а када га и примете тумаче га као необично и безначајно. Зато најжешће осуђују неку негативну појаву управо они у којима се тим поводом актуализује и активира њихова нечиста савест.

Када су довели пред Исуса жену ухваћену у прељуби и саопштили му да се она, према Мојсијевом закону, треба да казни каменовањем, фарисеји су га провокативно питали за његово мишљење искушавајући га како би могли за нешто да га окриве. Прослеђујући њихов захтев, он је само рекао: “Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу”. Суочени са тим питањем и својом савешћу, одговорили су тако што су један за другим изашли из храма. Будући да нико није осудио жену, Исус ју је, уз савет да од сада више не греши, ослободио оптужби.

У сваком појединцу постоји и тамни део његове личности и уколико у њему преовладава негативни потенцијал и добро које му се дарује он преиначава и представља у негативном светлу. Његова извитоперена душа плодно је тле за неконтролисану хејтерску реакцију која лако упрља чисто, добро и племенито. Таква реакција само га привидно ослобађа од његовог непрепознатог негативитета, јер га суштински затвара у принудни образац бесперспективног понашања.

Оговарањем и сплеткарењем он не ослобађа, већ грешкама и греховима оптерећује своју душу, па је неминовни исход такве злонамерности и пад у јаму коју је копао за другог. Суочавање са сопственим негативитетом услов је његовог освешћивања, ослобађања од његових несвесних утицаја и његовог преображаја у жељену позитивну енергију. Зато тек када сагледа тај механизам и успостави контролу над њим може да осети праву слободу и одговорност за своје поступке.