Антропологија зла

HERAedu, Београд, 2016.

Књига је подељена на неколико кључних поглавља која прате развој зла кроз историју и културу:

1. Тајна и стварност зла (Увод у феноменологију)

2. Митске и религијске представе (Зло у традицији и веровањима)

3. Присила и чињење (Психолошки и антрополошки корени агресије)

4. Ново варварство (Анализа зла у савременом друштву и технологији)

5. Институционализација зла (Како системи и идеологије оправдавају злочин)

Главне идеје и тезе:

• Природа зла као људска константа: Јовановић зло не посматра само као апстрактни теолошки појам, већ као суштински део људске природе и културе који се кроз историју само мења и прилагођава.

• Концепт „новог варварства“: Ово је централна теза књиге. Аутор тврди да је модерни човек технички напредовао, али да су његови инстинкти и агресивност остали на примитивном нивоу. Технологија тако постаје моћно оруђе у рукама „цивилизованог варварина“.

• Банализација и медијатизација зла: Зло у савременом свету постаје део свакодневице и забаве. Кроз медије и дигиталне платформе, насиље се десензитивизује, чиме се губи природни отпор и емпатија према жртви.

• Колективна неодговорност: Аутор истражује како појединац, губећи се у маси или идеологији, лако пребацује одговорност на групу, што омогућава чињење великих злочина без личне грижње савести.

• Култура као (не)успешна брана: Култура би требало да каналише људску агресивност, али Јовановић указује на моменте када она затаји и сама постане инструмент промоције зла и деструкције.

• Присила чињења: Истражује се унутрашња „мрачна страна“ психе која човека често нагони на поступке који су супротни његовим рационалним и моралним убеђењима.