Антроподицеја - човек и зло

Адреса, Нови Сад, 2023.

Кључне идеје и садржај:

У овом делу Јовановић зло не посматра само као моралну категорију, већ као суштински антрополошки изазов:

• Појам Антроподицеје: За разлику од теодицеје (која покушава да оправда Бога пред постојањем зла), Јовановић се бави антроподицејом — питањем како оправдати човека и његову способност за добро у свету у којем зло често преовладава.

• Природа зла: Аутор истиче да је зло често „занимљивије” за мишљење од добра, јер поседује динамику која човека константно изазива. Он истражује склоност човека да подлегне негативностима у себи и изван себе.

• Зло и култура: Слично његовој претходној књизи „Антропологија зла” (2016), Јовановић овде продубљује анализу великих историјских удеса и геноцида, бавећи се питањима спознатог и неспознатог у злу.

• Потреба за покајањем: Аутор наглашава да спознаја зла није довољна; неопходан је чин покајања и преображаја како би се превазишао деструктивни нагон.

Веза зла и појма слободе

Бојан Јовановић у својим студијама, посебно у књизи „Антроподицеја: човек и зло”, успоставља нераскидиву, али опасну везу између слободе и зла. Његова теза се може сажети кроз неколико кључних тачака:

• Слобода као услов постојања зла

Јовановић истиче да зло није спољашња сила која напада човека, већ нуспроизвод његове слободне воље. Да би човек био заиста слободан, он мора имати могућност избора између добра и зла. Без те могућности, човек би био само „програмирано” биће или анимална природа. Дакле, зло је потврда човекове слободе, али и његов највећи пад.

• Зло као злоупотреба слободе

За аутора, зло настаје у тренутку када човек своју слободу усмери ка деструкцији уместо ка стваралаштву. Он зло дефинише као „паразитски феномен” који користи енергију слободе да би поништио туђу слободу или сам живот. Слобода која не познаје одговорност и моралне границе (етички карактер) неминовно завршава у злу.

• Искушење моћи

Јовановић често повезује слободу са моћи. Човек који се осети потпуно слободним од друштвених и божанских норми често подлеже илузији да је изнад добра и зла. Тај „хибрис” (претерани понос) води ка тиранији и насиљу. Овде се Јовановић ослања на психоанализу – када се потиснуте агресивне енергије ослободе без унутрашње контроле, оне постају чисто зло.

• Слобода као пут ка превазилажењу зла

Иако је слобода омогућила зло, она је и једини пут ка искупљењу. Јовановић наглашава да човек мора слободно, свесно и вољно да изабере добро. Покајање и етичко преображавање (о којем смо причали код „Обредног преображавања”) нису могући ако нису плод слободног избора појединца.

Укратко: Према Јовановићу, слобода је „двосекли мач” – она је простор у којем човек може постати или „биће налик Богу” или „биће горе од звери”. Судбина човека зависи од тога како ће тим мачем руковати.

Бојан Јовановић у својим новијим делима, попут „Антроподицеје” и „Новог варварства”, веома оштро критикује савремени концепт „апсолутне слободе” и указује на феномен који назива технолошком баналношћу зла.

Ево како он тумачи ове појмове:

Савремено друштво и „Слобода без граница”

Јовановић сматра да је модерно друштво упало у замку инфантилне слободе.

• Губитак мере: Пропагирање идеје да појединац може све и да му је све дозвољено заправо укида етички карактер. Без „унутрашњег кочница” (које су некада пружали обреди и традиција), слобода постаје чист егоизам који води у деструкцију.

• Диктатура жеља: Човек који верује да је потпуно слободан заправо постаје роб својих нагона и конзумеризма. Јовановић то види као повратну спрегу ка „новом варварству”, где је цивилизацијски напредак само параван за примитивне импулсе.

Баналност зла у дигиталном добу

Ослањајући се на термин Хане Арент, Јовановић га прилагођава данашњици:

• Равнодушност: Зло данас није увек „монструозно” и очигледно. Оно је постало банално кроз медијско засићење и екранску удаљеност. Када смрт и насиље гледамо преко екрана као забаву, ми губимо емпатију.

• Бирократизација зла: Савремени човек чини зло „у име система”, „ради посла” или „кликом на дугме”, не осећајући личну одговорност. Та невидљивост починиоца је за Јовановића најстрашнији облик баналног зла.

Слобода као испражњеност

Аутор упозорава да је данашња слобода често само „слобода од” (од традиције, од Бога, од нације, од морала), а не „слобода за” (за стварање, за љубав, за жртву). Такав „вртлог празнине” у човеку ствара простор који зло лако попуњава, нудећи лажне идентитете и деструктивне идеологије.Према Јовановићу, једини лек за савремено друштво је повратак одговорној слободи. Човек мора поново да научи да каже „не” сопственој самовољи како би сачувао људскост.