Актуелне вредности светосавља

Постало је већ део наше негативне традиције да се поводом обележавања и прослављања Савиндана, као школске славе, о највећем српском светитељу и просветитељу изричу и најстрашније оптужбе у циљу негирања његове националне припадности и вредности његовог дела за утемељење националног и духовног идентитета. На таласу посткомунистичког антисрпског деловања појединаца, ови напади добијају, примерено овом времену, аутонихилистичко обележје. Конгломерат ових будалаштина, зачинила је ове године изјава нишке историчарке о Светом Сави као типичном каријеристи свога времена. На такве несувислости не вреди одговарати, већ тим поводом треба указати на актуелне и хумане и културне вредности светосавског духовног искуства као прилог настојању да се оне учине присутним у свести данашњих људи.

Попут свих других вредност и вредност светосавља потребно је увек освајати, што значи учинити суштински присутном у животу колектива и појединца. Игнорисање, оспоравање и негирање те вредности обележавају и највећа искушења српског народа којима су појединци повремено подлегали.

Према неумитној логици, као што се усавршавањем и досезањем већих духовних висина увећавају и искушења, опасности поништавања остварених домета и достигнутог степена развоја, тако су се и лик и дело највећег српског светитеља нашли на удару људског негативитета и тамне стране човекове природе. Као што и Бог има свог супарника, тако и удаљени од Бога добијају посебну демонску снагу да оспоре оног који му се највише приближио. Свети Сава и његово дело су клеветани и омаловажавани, што се може тумачити, али не и оправдавати, деловањем националног самонихилизма који је током историје добијао различите форме, од паганских сенки у време слабљења хришћанства до комунистичких оптужби и данашњих самопорицања националних вредности.

Најтрагичније у таквом негативном одређењу је одбацивање и демонизовање драгоценог духовног наслеђа као темеља очовечења појединца и колектива. То наслеђе могло би много да помогне данашњем појединцу у налажењу потребне духовне и животне снаге у преображају сопственог негативитета за морално усавршавање и креативно самопотврђивање стеченом способношћу да се вине до највећих духовних висина. Како однос према тој вредности претпоставља слободу, јасна је порука да ко не жели да га обасја проверена духовна светлост, заслепљен другим светлима, упркос свом виду, живеће у мраку. Уместо адекватне рецепције тих вредности, увек нови варвари настоје да их оспоре и пониште.
Нападима на Светог Саву и светосавље, због наводне опасности од њих, под оптужбом за угрожавање националног идентитета, понавља се насиље над највећим српским светитељем и његовим учењем. Показало се да је ослобађање од Светога Саве водило у духовно ропство једноумља и стварање комунистичког култа лажног бога. Негативан однос према Светоме Сави потиче из неразумевања његове личности и несхватања значаја његовог дела, а њихово оспоравање је израз незнања оних духовних вредности које имају универзалну етичку и хуману вредност. Зато је неоспорно да управо те вредности могу помоћи и рушитељима светосавља да постану бољи људи и остваре виши степен своје индивидуације. Искуство говори да су се многи од некадашњих богобораца и жестоких нападача на српско културно благо покајали и у смирају живота постали религиозни и поштоваоци српских културних вредности. Зато су и данашњи бестидни рушитељи светосавља више за жаљење него за осуду, јер ће тек спознати шта раде. У том смислу и овај текст има за циљ да таквим појединцима помогне, а не да им суди.

Бити оно што јеси Превентива од понављања таквих грешака појединаца је у њиховој правилној оријентацији у садашњости у којој им пут ка будућности може бити извеснији уколико свест о томе ко су и одакле долазе буде одредница одговорности њихових поступака. Питање идентитета подразумева свест о националним културним вредностима као основи колективног самопотврђивања и потребе да се буде оно што јесте. Бити оно што јесмо као идентитетски императив, познат још из староиндијског учења као „tat vam asi“ – буди оно што јеси, означава остварење и развијање датих креативних потенцијала у циљу потврђивања своје самобитности. Да би одговорили тој потреби неопходно је најпре адекватно вредновати сопствену културну традицију.
Једна од тих несумњивих вредности је и дело које нам је оставио наш највећи светитељ и просветитељ, а које као најсветију традицију означавамо као светосавље. Када говоримо о том наслеђу треба да имамо у виду његове дубоке корене везане најпре за личност Светога Саве, потом за његово дело и коначно за значај које је оно имало и има за културу, духовност и идентитет српског народа. Зато је излаз из кризе која већ дуго обележава наше постојање, упућивање ка вредностима светосавља које потичу најпре од саме личности Светога Саве, који је доброту оплеменио умношћу и за живота постао оличење љубави, поштења и части.

Исусовим путем Иако, сходно познатој пословици да „без невоље нема богомоље“, људи најчешће под присилом животних неприлика постају религиозни, Растко Немањић, најмлађи, трећи син великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане, слободно се определио за религијски живот. Примио је од Исуса не само његове јасне и чисте речи које указују на значај правог пута, већ га је његово учење подстакло да крене тим путем и истраје на њему у свом процесу индивидуације и обожења. Зато је из потребе за непосредним религијским искуством и приближавањем Богу и одлучио да се замонаши.
Учинио је то слободно и без присиле животних невоља, одричући се благодети световног живота у владарској породици. У одлуци да напусти дотадашњи и започне нови живот исказан је његов однос према себи и према улози принца обласног владара коју је, према животном сценарију који су родитељи припремили за њега, требало да прихвати и да одигра. Међутим, управо у тренутку када је тај сценарио требало да почне да се остварује, јер је 1191. године од оца добио на управу Захумље, Растко је већ следеће године постао креатор сопственог животног пута. Од улоге која му је била намењена био је значајнији богопозив на који је спремно одговорио. Знајући да се неће благонаклоно гледати на његову одлуку, он кришом бежи на Свету Гору, одлази у руски манастир Светог Пантелејмона и успева да завара потеру која га је тада сустигла. Из овог убрзо прелази у манастир Ватопед у којем проводи неколико наредних година.
У Србији је његов отац Стеван Немања 1196. године уступио власт средњем сину Стефану, повукао се у монаштво, и под именом Симеон већ наредне године придружио се Сави на Светој Гори. Захваљујући Савином дипломатском умећу, отац и син су успели да добију царево одобрење да обнове Хиландар чији су постали оснивачи и ктитори и који је од тада постао српског манастира.

Савладавање искушења Одговоривши на богопозив монашењем, Растко Немањић је одлучио да као монах Сава доследно следи Христов пут као једини начин потврђивања себе и постајања оним што јесте. Уверен у исправност тог пута и истинитост Христових речи, кренуо је њиме. Прихватио је тај пут као изазов за остварење божанског принципа добра и љубави, који је подразумевао и деонице искушења о којима говори и Исусово искуство. Важно је имати у виду да се пре него је изговорио речи о себи као путу, истини и животу и да нико не долази његовом оцу другачије осим кроз њега, Исус самовољним одласком у пустињу изложио искушењима. Иако логосно божански одређен, он се као богочовек суочио са искушењима пожуде, охолости и похлепе. Не подлежући примамљивом сластољубљу, славољубљу и властољубљу, потврдио је етичку кохерентност своје личности да би оно што ће да чини било усаглашено са његовим унутрашњим бићем. Неупитан је, дакле, божански аспект Христове богочовечанске личности, али је искушењима управо он изложио себе, оно људско у себи, као подршка и охрабрење људима да им у идентичним околностима могу одолети.

Прави одговор Сагледавајући Христово искуство као неупитни образац, показује се да је логосну датост у божјем очовечењу, попут принципа божанског добра, потребно и потврдити као антрополошку задатост у процесу човековог обожења. Међутим, остварење тог циља је неизвестан процес јер појединци и колективи уместо уског јединог пута који води ка божанском потврђивању бирају широк пут који их одвлачи странпутицама за које верују у самообмани да је то њихов прави пут. Утемељење хришћанских вредности зависно је од односа према Христовом учењу, његовој етици и потврђивања оних вредносних потенцијала које човек доноси на свет. За њихово остварење потребан је прави одговор на изазове које поставља хришћанство и потврђивања себе као оног који јесте на једином правом путу своје индивидуације који води приближавању Богу. На том путу појединац је изложен искушењима, а многи који им подлегну кретање странпутицом сматрају својим путем.
Сава је у Исусу пронашао пут којим треба да иде и дође до циља неостваривог без његове помоћи. Велики духовни и морални захтеви хришћанства као највиши људски циљеви постали су остварљиви успостављањем искреног савеза са Богом. Посветивши се у потпуности монашком и духовном животу да је својим аскетизмом, постом и молитвеном исихастичком праксом остварио највећи подвиг и мистичким искуством досегао највише духовне вредности, Сава је склопио тај савез, чијих се начела доследно придржавао. Из тог савеза проистиче права вера, на којој су једино и могли исправно да се заснују његова етичност и просветитељски програм. Права вера водила га је правим путем којим су ишли само они који су и били вођени таквим својим веровањем. Одређење православља као праве вере постаће битан чинилац националног идентитета Срба током наредних векова. Чувајући и градећи свест о себи као православним верницима, Срби су променом вере губили и свој национални идентитет. Њихов прелаз у римокатоличку веру, у ислам или прихватање комунистичког атеизма имало је за последицу национално самоотуђење које се исказивало њиховим претварањем у Хрвате, Муслимане (Бошњаке), Југословене, Црногорце, који су своје ново национално самопотврђивање доказивали радикалним непријатељством према својој некадашњој етничкој браћи.
Манастирски амбијент био је адекватан за Савин психички развој и његово духовно усавршавање. За разлику од изазова који подстичу човека да се креативно потврди, искушења провоцирају негативни аспект његове личности да им подлегне. Док изазови мотивишу божанско у њему, искушења су упућена његовој тамној страни, његовој сенци. На том путу индивидуације и обожења монах Сава је и сам, попут Исуса у пустињи, био изложен искушењима. Њему се тада не обраћа Сатана, који је као божји супарник кушао Исуса обећањима и чинио све да им он као Божји син подлегне, већ је као искушење и највећа препрека у процесу индивидуације на путу приближавања Богу, био он сам.

Функција самокритике Савина самокритичка строгост оцртава његову тамну страну када пише о себи, својим слабостима и манама. У „Карејском типику“ он вели: „Стога ја, од свију последњи и грешнији, свугда слаб и тром на подвизавање духовно..“. У „Хиландарском типику“ најпре пише: „Зато и ја грешни и лени и последњи од свију монах Сава“, а затим истиче: „Ја многогрешни и увек тром на подвизавање духовна бих у манастиру нашем свете Владичице и Богородице Наставнице наше…“ и признаје: „И помислих: када са вама у манастиру пребивах хотећи вас сабрати или послужити вам, и из љубави према вама заборавих своја премнога прегрешења што их учиних према Богу, и поразмислих у себи да већ треба да размислим и о својим сагрешењима“. У „Житијама светога Симеона Немање“, самокритички говори о свом бекству на Свету Гору којим је повредио родитеље. О себи говори: „Јер овај као млађи међу својом браћом и најмлађи, и, просто рећи, видевши немоћ своје природе и умножење грехова својих, учини као блудни син, оставивши доброга оца и господина, и блажену матер госпођу своју, благородну, нећу казати браћу, већ господаре своје, и обнажи све безумљем својим“. Док се у „Карејском типику“ потписао: „Од свих последњи, Сава грешни“, у време састављања Законоправила, зборника закона и правила за уређење свих области живота у држави, потписивао се као „Недостојни и лењи и худи монах Сава“.

Пут индивидуације Иако представљају ритуалну форму монашке скромности, наведене Савине речи којима говори о себи као о многогрешном, недостојном и худом монаху, последњем од свију и увек слабом и лењом на духовно подвизање, имају и психолошку функцију његовог самокритичког односа према својим греховима и манама. Означивши себе худим као лошим, рђавим и злим, он упућује самопрекор којим себе куди и грди. Ове искрене речи изражавају реално осећање човека који се суочио са својом сенком, психолошким негативитетом у којем је препознао препреку за даљи развој своје личности. Будући да је од адекватног односа према тој сметњи зависио његов даљи духовни напредак, успео је да одоли искушењима тог негативитета и да га преобрази у његову супротност.
Сагледавањем Савиног развоја у контексту индивидуационог процеса, може се уочити да је монашким целибатом, он успешно разрешио и однос према својој аними и преображени несвесни аспект своје психичке другополности ставио у функцију њеног свесног контролисања. У даљем изграђивању себе као целовите, кохерентне личности, која не подлеже искушењу лицемерја, усагласио је и своју персону, маску коју свако носи у комуникацији са другима, са својом суштином. Искреност у тој комуникацији, била је чинилац усклађивања његове персоне између захтева средине и његових индивидуалних потреба. Како су те потребе изражаване тежњом да помогне другима, улоге које је преузео биле су у складу са циљевима које је часним средствима настојао да оствари.

Преображај негативитета Са новим монашким идентитетом, Сава није потиснуо и заборавио Растка који је указивао на важност световних послова, попут организовања државе, које је требало обавити и омогућити успешно функционисање образовања, здравства и судства као њених важних институција. Овладавши и силом колективно несвесног, означеном као мана личност, Сава се потврдио као културни херој који је остварио и највиши степен своје индивидуације и постигао своје дубље обожење. Од свих Срба хришћана, Сава се својом ортодоксијом и ортопраксијом највише приближио Богу, постао оличење идеалног хришћанина и својим понашањем потврдио важност божанског принципа добра и љубави. Постао је јединствена личност која се искреном и правом вером упутила ка јаству као свом божанском средишту. Како се овај психолошки процес није одвијао само спонтано и несвесно, већ и свесно, резултат је целовита, усаглашена и хармонизована личност која се одликовала самоконтролом и зрачила унутрашњом духовном снагом чије је исијавање било благотворно и подстицајно за друге.
Вером изоштрена свест о тамној страни своје личности осветлила му је пут обележен успешном борбом против себе. Када је победио и преобразио свој негативитет, могао је да поведе и успешну борбу за добро у тадашњем свету и за свој народ. Само је таква личност која је превладавала и највећа искушења и остварила највећи степен самоусаглашености могла да искаже своју благотворну етичку и духовну снагу. Чињењем чуда, као што су излечења тешко болесних, Сава је као игуман Студенице потврђивао вредност свог духовног искуства исцелитељском моћи која је била од користи другима.
Односом према свом негативитету, тамној страни своје личности, Сава је настојао да уклони препреку на путу свог подвизавања, духовног и моралног усавршавања. Доследан Христовом учењу, увидео је да се не може бити лицемер на том путу и очекиваним позитивним делима скривати свој психолошки негативитет. Психолошки означен као сенка, сопствени негативитет је највећа човекова непознаница, па зато и његова спознаја значи могућност потпунијег самосагледавања на путу стицања истине о себи. Означен као сметња и процесу духовног и моралног самоусавршавања, тај негативитет се показује као битан чинилац стварања неадекватне слике о другима, јер оно што није спознато и исптавњено у себи пројектује се и приписује другима. Упозоравајући да због брвна које не осећа у свом оку, човеку засмета трун који примети у туђем оку. Исусу указује на механизам човековог подлегања искушењу свог негативитета.

Осветљавање скривеног Имајући у виду ове смернице, Сава указује на важност осветљавања скривеног, што се као сумњиво настоји сачувати у тами. Зати и истиче на важност одвраћања чињења таквог морално проблематичног дела. „Него одвраћамо вас од тајног тамном дела и непознатог, да не кажем украденог. Зар није тамно дело које се чини скривено?“. Потреба да се осветли то скривено као потенцијал негативитета, мотивисана је дубљим разлозима менталног, душевног здравља које се одржава исповедањем као превентивом од душевног пропадања. Упоређујући ту потребу са односом према физичким ранама, Сава вели:“ Као када неки болесник или који има ране, и сакрица их од лекара, тешко долази до здравља, тако ће и много теже доћи до здравља душе онај који се не исповеда“. У том контексту се и огледа важност исповедног признавања својих рана кој се откривањем не погоршавају.
Знатно важније од самог уочавања свог негативитета је одлучност у спречавању његовог испољавања које показује човекова немоћ. Активност усмерена у савладавању те немоћи може имати привремени ефекат потисивањем негативитета, али се трајни успех постиже његовим преображајем. Тај успех остварује онај који бдењем над собом и својим манама успе да укрепи своју немоћ и дође до задовољства као плода свог труда. Међутим, највећа вредност овог искуства није у личном задовољству, већ у његовом значају који има и за друге као одређени примењиви образац који осттаје и након живота појединца. Несумњиво је да је овај резултат личног Савиног искуства у поцесу индивидуализације постао важан не само за Србе као појединце и као колектив, већ и за припаднике других хришћанских народа на њиховом путу изграђивања свог духовног идентитета.

Име српског православља

Имајући у води Савин допринос у организовању првих школа и болница у оквиру манастира као и траг који је остваио својим књижевним радом, српско просветитељстко правослвље се најадекватније може означити као светосавље. Духовна светлост те традиције потиче потиче из исијавања саме уцелињене и кохерентне Савине личноти, изграђене на принципу самоодрицања до саможртвовања због највиших духовних начела и остварења интереса и добробити свог народа. Због дубоких корена Савиног дела у српској култури, његове улоге у значају за утемељење српске државе, успостављање културне и духовне традиције која је исказала свој значај како у време вековног ропства, тако и приликом обнове српске државе у 19. веку и формирања новог културног и националног обрасца који ЈЕ наредних деценија утврдио српски национални идентитет, светосавље је постало духовна основа верујућег српског народа.
Светитељски лик Светога Саве је неодвојив од његовог дела, па је светосављем одређена филозофија живота која омогућује појединцу и колективу хришћанско духовно и етичко самопотврђивање. Имајући у виду да је Свети Сава средиште и детерминанта српске културе, светосавље је само адекватан назив за српски културни код. Светосавско наслеђе и жива светосавска традиција доказују да светосавље представља историјску и духовну вертикалу као најбитније идентитетско обележје српског народа. Оно је духовни стожер српског православног идентитета и интегришући чинилац Срба на Балкану.
Схватити вредности светосавља значи бити достојан личности дела нашег највећег свеца. Значај Светог Саве у српској култури за знатно већи од сваког парцијалног сагледавања и тумачења. И управо та реалност која се просторе изван границе рационално појмовног и прагматичног света, дефинише вредност светосавља чије савремено н надвремено исијавање представља и поуздан духовни оријентир. Трајуће духовно и културно наслеђе је светло које је и данас путоказ за излаз из актуелних невоља. Светосавље је свето завештање једног значајног, импозантног духовног искуства отвореног према сваком који својим животним подвигом и добрим делима настоји да се потврди.